Мали Јоца има четрнаест година и свршио је други разред гимназије; мала Мица узела је дванаесту годину и свршила је четврти разред основне школе.
И Јоца и Мица су здраво бистра деца. За Јоцу његова мама каже: „Није што је моје дете, па да кажете да га фалим; него знате то је тако бистро дете то је такав ђаво да је то право чудо“ а за Мицу њена мама вели: „Оно ја сам видела бистре деце, али ово моје знате, то вам је права веверица, просто очима говори“.
Е то двоје „здраво бистре“ деце, заљубили су се једно у друго. „Ђаво“ спазио један пут „веверицу“ кад се враћала из школе, купио јој перецу и испратио до куће. „Веверица“ се после сасвим навикла на то да јој „Ђаво“ купи перецу и да је сваки дан испрати до куће.
То није никакво чудо, тако „бистра“ деца морала су се срести и заволети. О тој њиховој љубави сва деца знају и онда није чудо што сам и ја чуо.
Прошле недеље сам их пратио. Шетали су заједно по Калимегдану и како су то „бистра“ деца, смислила су, разуме се, да је боље шетати по усамљеној стази Малог Калимегдана но по Великом Калимегдану. Ја сам ишао за њима и ослушкивао им разговор, који је овако текао:
ЈОЦА: Добро, Мицо, ја пристајем да се исповедим мојој мајки али то ништа не вреди.
МИЦА: Зашто не вреди?
ЈОЦА: Па главно је ту, твој отац. Да ли ће он пристати да те да за мене.
МИЦА: Само ти сврши школу.
ЈОЦА: Свршићу ја, ако ми се само за време учења не деси што год. Али би ја волео да ти испиташ шта би он волео да ја будем. Да ли на пример официр?
МИЦА: Не, то не би волео због кауције.
ЈОЦА: Е, па добро, а да ли би волео да будем професор?
МИЦА: А не, то би још мање волео. А право да ти кажем ни ја не бих волела. Шта значи то сваке пете године периодска повишица.
ЈОЦА: А шта мислиш кад бих био адвокат?
МИЦА: То није тако рђаво али кад би био сигуран да ћеш моћи бити и народни посланик за тим.
ЈОЦА: Да ли је теби познато колико носиш мираза?
МИЦА: Боже Јоцо, како ми то неби било познато. Ја носим 15.000 динара.
ЈОЦА: Е видиш, то је лепа сума. С тим један адвокат може да ради баш и да не буде народни посланик. Замисли само да тај новац дајем само са 12% интереса, нека не рачунамо више него 12% од сто, па то су 2000 динара годишњег прихода.
МИЦА: То је истина. Али ја не верујем да би се мој отац сложио с тобом да останеш само адвокат. Он је толико пута говорио: адвокат онда вреди кад уме себи да изради за народног посланика па онда узме у руке какву државну парницу па да је изгуби. То каже мој отац да је много боље.
ЈОЦА: Па јесте, не кажем ја да је то рђаво, али то може бити и несигурно, може се адвокату десити и да добије државну парницу и онда то није ништа. Онда само прими обичну адвокатску награду. Зато се мени чини као много сигурније, давање новаца под интерес. Не кажем ја да је то добро да даш на једном месту сав новац, па не ваља ни то да даш на пример на три места по 5000 динара; него онако, овде 100 динара, онде 200, и тако. На то се много више добија. А са твојих 15.000 динара то се да радити.
МИЦА: Па дабоме.
ЈОЦА: И ја мислим да ће се твој отац сасвим сложити с тим. Ја не могу само још сад да му говорим, мали сам па се бојим не би ме хтео слушати. Али чекај да одрастем, па ћу ја то њему објаснити и онда сам сигуран да ћу добити твоју руку.
МИЦА: Е па, кад види да си тако паметан, сигурно ће пристати.
*
Деца затим убрзаше кораке, те не могах више да их пратим, да и даље слушам тај слатки дечији разговор.