Јуче изјутра возом отпутовао је први транспорт жена за разне бање а синоћ, у 9 часова по вечери, одржан је, сасвим нечујно, без нарочитог позива и сазива преко јавности, један интиман збор мужева чије су жене отишле у бању.
Јуче сам ја већ озваничио први јули као дан отварања бањске сезоне, те отуд је јуче и кренуо највећи транспорт жена, онако у групи, иначе је доста њих већ раније отишло, ал онако свако за се и свака на своју страну. Мужеви оних жена који су већ раније отишле, образовали су као неки привремени одбор за сазивање овога збора, и као што видите, успели су да збор синоћ буде и сазван а да о њему наше новине ништа не сазнају.
Ја сам некако сазнао па сам па сам се и увукао.
Збор је одржан у ловачкој соби, у кафани Воторићевој. Зашто баш у ловачкој соби, нисам могао да прокљувим. Збор је текао у најлепшем реду и миру и донео је значајне резолуције.
Најпре је узео реч један начелник једнога министарства и предложио г. Перу Цветковића за председника збора али је томе био противан г. Тома Петровић, он рече:
Ја сам зато да се држимо пословника који важи и у Народној Скупштини, јер је он израз оних начела које данас у свима приликама важе као најмодернија за све парламентарне скупове. По томе пословнику првом скупу председаваће онај који је најстарији по годинама а ми ћемо изабрати за председника онога који међ нама има највише дуга начињеног због слања жена у бању. С тога тражим пет минута одмора да би се могли споразумети.
Настаде пет минута одмора, и мужеви шаптаху нешто међ собом, показиваху један другом нотесе и у њима забележене рокове отплата појединих меница, писаху нешто и сумираху на листићима хартије и најзад се споразумеше. Узе опет реч г. Тома Петровић:
„Господо, констатујем да је међ нама највише дужан г. Пера Стојановић. Он дугује по меницама, које је данас дизао да би жену слао у бању, 11.742 динара, а ове године опет му је жена отишла у Глајхенберг.“
„Живео! Живео!“ захори се са свију страна.
Господин Пера Стојановић заузе председничко место:
„Ја вам, господо, благодарим на поверењу или, боље рећи, ја благодарим на поверењу дотичним заводима код којих сам новац дизао те тиме стекао квалификације за ово место, и предлажем да одмах пређемо на дневни ред. Молим господу из привременог одбора, т. ј. ону двојицу чије су жене већ раније отишле у бање те су имали времена да о томе размишљају, да нам изволе објаснити, која су то питања ради којих је сазван овај збор.“
На тај позив устане г. Цветко Јанковић и узе реч:
„Господо. Нас смо овде двадесет и седморо а данас је тек први и тек су пошле жене у бање, до десетога овог месеца биће нас и стотина. Нас двадесет и седморо, колико нас је овде, по подацима које сам мало пре приликом конференције прибрао, дугујемо за бање разним заводима сви заједно 142.000 динара. Рецимо да нас до 10. ов. мес. неће бити стотина, него нека нас буде само још један пут оволико, па то би представљало суму од близу 300.000 динара. Зар не би ми могли са толиком сумом капитала да установимо једну нарочиту бањску банку. Постоји и словенска, и месарска и индустријска и земаљска и већ каква ти све банка код нас у Београду не постоји, па зашто не би постојала и бањска банка. Ето о томе сам ја размишљао и то би као хтео да предложим а друга господа из привременог одбора, можда имају и какав други предлог.“
Устаје затим г. Станислав Наумовић, такође члан привременог одбора:
„Господо, предлог г. Јанковићев је врло добар и ја се потпуно слажем с њим, али се односи чисто на материјалне наше прилике. Ја сам међу тим за ово време од како ми жена није код куће, размишљао и о моралним приликама нашим. Ја налазим да је нама свакоме за се, врло тешко контролисати наше жене по бањама. Међу тим, кад би се удружили, ми бисмо могли заједнички отворити једну акционарску контролу. То би била једна, тако рећи међународна акционарска контрола, која би нас све скупа јефтиније коштала по свакога понаособ. Ето то би имао ја да предложим, да се о томе размисли.“
После његових речи, диже се г. Стојан Марковић, један од млађих чланова привременог одбора, те узе и он реч:
Господо, и први и други предлог нису за одбацивање. Ја предлажем да се о њима промисли али, ја бих имао трећи предлог. Ви видите и сами да смо ми овде без жена, остављени управо као сирочићи а сви смо навикли на фамилијарни живот, па ће нам сад свима тешко бити. Ако будемо сваки за се тражили забаве и разонођења да прекратимо себи време, то ће нас и скупље коштати и рђавије ћемо се провести. Удруженом снагом човек много више може постићи, јер господо:
Удружење је снага
Удружење је моћ
Удружени проводимо
И дан и ноћ.Ја дакле предлажем, да се сви ми сирочићи, скупимо тако после вечера, па ћемо гледати да нађемо опет неко сироче колико да нам прави друштво, тек колико да не пожалимо за женама и колико да се утешимо. Можемо назвати наше друштво: „Клуб остављених“ или „Клуб сирочића“ или ако хоћете: „Клуб за међусобно тешење и узајамно помагање и штедњу“.
„Прима се!“ захори се са свију страна. „Прима се но с тим да се ова одлука не објављује преко новина како је наше жене по бањама не би прочитале.“
Ето тако је решено.