Данас је први јули, данас је управо почетак бањске сезоне. Домишљао сам се био да јутрос то објавим једном нарочитом прокламацијом моме милом народу т. ј. мојим милим читатељкама али ја мислим да је то и сувише излишно, оне тај историјски дан, почетак бањске сезоне, и сувише добро знају.
Ја сам сигуран да је јутрос моја комшика госпођа Перса поранила, отворила прозоре да уђе у собу мало свежег ваздуха, обукла нов шлајфрок, скувала кафу; метла на служавник теглицу са слатком од вишања, које још није ни начето, чашу ладне воде, џезвицу пуну кафе и чисту шољу, па ушла у собу, села на кревет у коме је још спавао г. Јосиф, па га нежно помиловала по челу.
Г. Јосиф отвори очи и, разуме се, изненади се. Обично се до сад госпођа Перса будила после њега; обично му је одговарала, кад је тражио слатко:
„Немам начето а за тебе богами, нећу тек начињати теглу.“
Обично је пио прву јутарњу кафу у кафани; обично се госпођа Перса још ваљушкала под јорганом кад је он полазио од куће. Па од куд сад то?
„Кажи драгичка“, вели му мазно госпођа Перса и трпа му, као голубу, у уста кашичицу пуну вишања.
„Драгичка!“ одговара запрепашћени г. Јосиф.
„Данас почиње бањска сезона!“ одговара му усхићено госпођа Перса и брише му својом нежном руком зној са чела и дотерује му својим прстићима косу.
„Јест бога ми, данас је!“ вели забринуто г. Јосиф.
„А видиш како се то лепо потрефило?“ утрчава му у реч госпођа Перса и налива му шољу с кафом.
„Шта се потрефило?“ пита господин Јосиф.
„Замисли, данас је и цензура у Врачарској Штедионици.“
„Од куд ти то знаш?“
„Била сам јуче код госпођа Олге. Ишла сам нарочито да видим какав је она шлајфок за бању направила, па ми она каже. Вели: То се ни један завод у Београду није сетио а видите како је пажљива Врачарска Штедионица. Одгодила је цензуру баш на дан кад почине бањска сезона.“
„Е, па то ће бити зато што та Штедионица држи и сама једну бању под закуп“, вели г. Јосиф.
„Је л’ истина?“ пита радознало госпођа Перса.
„Дабоме.“
„Боже, како је то лепо. Па то би требало тако и удесити да сваки наш новчани завод има по једну бању, па првог јула сви да држе цензуру. Па ја например хоћу у Рибарску бању а ја поднесем меницу Врачарској Штедионици; госпођа Олга рецимо хоће у Врањску бању, њен муж поднесе меницу Београдској Задрузи; госпођа Мица хоће рецимо у Смрдан-бању — за њу смрдљушу у осталом и није друга бања — а њен муж поднесе меницу Прометној Банци. Је л’ да би то било врло лепо?“
„Било би“, одговара тронуто г. Јосиф, па седа у кревет и облачи чарапе.
„Овако нам ништа не остаје него да се обратиш Врачарској Штедионици. Меница се мора још до подне поднети; тако ми каже госпођа Олга.“
„Да, мора“, одговара г. Јосиф, увлачећи прву ногу у ногавицу од панталона а које му придржава госпођа Перса. „Да, мора кад човек већ има потписа а кад их нема онда може и сутра, прекосутра, може и много доцније поднети меницу.“
„Како, зар ти још немаш потписа?“ пита усплахирено и престрављено госпођа Перса.
„Имам један“, одговара мирно г. Јосиф и увлачи другу ногу у ногавицу од панталона које му придржава госпођа Перса.
„Један?“ наваљује даље питањима госпођа Перса.
„Да, то је потпис твога оца, коме ћеш ти ићи данас пре подне и умолити га.“
„Неће дати“, вели госпођа Перса забринуто.
„Плачи, увери га да ћеш пропасти, реци му да си с дана у дан све слабија, да те све нешто штреца, да немаш сна, да имаш несвестицу, у опште реци твоме оцу све оно што си мени казала, убеди га као што си мене убедила, па мора потписати.“
„Па добро“, вели госпођа Перса и услужно придржава прслук у који г. Јосиф утури руке, „па, добро а други потпис?“
„Други?“ замисли се г. Јосиф, „ко је теби саветовао да мораш ићи у бању?“
„Па доктор.“
„Кој доктор?“
„Па… доктор Кујунџић.“
„Је л’ ти казао да ни пошто не пропустиш ићи?“
„Казао ми је: ‘ако сте ради своме добру, ви морате ићи’.“
„Врло добро. Онда нека доктор Кујунџић потпише меницу као други.“
„Доктор?“
„Разуме се. Ја налазим да би то било најлепше кад би се тако удесило. Сваки завод има своју бању, као што си малопре казала а сваки доктор кад коју жену саветује да иде у бању, нек јој лепо потпише меницу, па онда, нек се та меница есконтује код онога завода у коју бању ваља ићи. То би било најбоље.“
Тако се јутрос свршио разговор измеђ госпође Персе и г. Јосифа.
*
Ја не знам да ли је г. Јосиф успео да добије оба потписника али налазим да то није нимало рђава идеја да мужеви хватају за потписнике оне докторе који су жене саветовали да иду у бању.
Моју је жену на пример саветовао Др. Вукадиновић па нека ме се склања да се не сретнемо ових дана.