Мислите узме се само министарска хартија па се напише: „Да се тај и тај чиновник те и те класе са службом ту и ту, премести тамо и тамо са том и том класом“. Кад би то тако лако било онда би ницали сваки дан укази, а овако, хвала Богу видите и сами како су у нас ретки, врло ретки. А то долази отуда што је врло тешко направити један указ.
Некад је то било нешто и лакше. Зовне на пример Министар Начелника Министарства па му каже:
„Хоћу да аванзујем са једном класом онога Јоцу Тадића писара тог и тог среза.
„То је лепо“, вели г. Начелник.
Начелник за тим оде у канцеларију па зовне секретара и каже му:
„Г. Министар хоће да аванзује онога Јоцу Тадића писара тог и тог среза.“
Секретар оде у своју канцеларију па седне и напише писмо начелнику дотичног округа којим га пријатељски и поверљиво извештава да ће министар аванзовати писара Јоцу Тадића из његовог округа. Начелник окружни прими то писмо, седне и напише начелнику среском да ће његов писар Јоца Тадић бити аванзован и док начелник срески зазвони у звонце, док зовне Јоцу Тадића, док му пружи руку да му честита аванзман, дотле већ стижу и „Српске Новине“ у којима је већ штампан и тај указ.
Тако је то било некада док је све потицало „озго“ е, али се сад много што шта изменило па и сами укази не потичу више „озго“ него „оздо“.
Сад прво сазна Јоца Тадић да ће бити аванзован. И то не сазна он од Министра, Боже сачувај, његов министар чак и не зна да ће он авазовати, него тако он сазна од неког, рецимо од неког „човека из народа“ а сазна на тај начин, што он томе „човеку из народа“ објасни како би требао да аванзује.
После то се полако пење, пење, пење, док се и самом Министру не објасни како би Јоца Тадић требао да буде аванзован. И тако, указ написан у тој и тој среској вароши, Министар само потпише.
То тако бива са указима из унутрашњости, међутим у Београду се још лакше граде укази.
Састану се три и четири пријатеља у кафани. Рецимо један Марко, Јанко и још један Марко и Јанко и поведе се реч о првом Марку. Управо не поведе се реч сама по себи, него је Марко поведе, јер најзад кој му је пречи него што је човек сам себи. Марко прича како би већ крајње време било да добије за секретара и како он рачуна поуздано да ће то сад и бити. На тај рачун он чак и прима честитања.
Разуме се, Јанко чим мрдне из друштва првом кога сретне саопштава то као новост.
„Марко ће по својој прилици добити за секретара.“
Онај други Марко и Јанко то исто чине, тврдећи чак и да су примили част на рачун Марковог постављења.
Тај глас тако падне у кафане а са кафанских столова у чаршију. Марко шета пред вече од Теразија до Калимегдана и натраг и кој год га од познаника сретне, насмеши се само као да би хтео рећи:
„Знам, знам.“
По где кој му и честита а он не прима честитања али и не одбија. Вели:
„Па… ако се тако говори. Ја не знам ништа поуздано али, изгледа вероватно. Најзад… видећемо… За сад, не могу примити честитања док не видим црно на беломе.“
Сутра дан већ појави се и белешка у неколико листова: „Као што чујемо г. Марко Н. биће постављен за секретара и т. д. Честитамо заслужено унапређење и т. д.“
А кад прође још дан и два, г. Марко облачи реденгот јавља се г. Министру и Министар га прима.
„Извините г. Министре, али ја сам чуо, најзад и новине су донеле, да сте намерни да ме унапредите за секретара…“
„Овај…“ хоће да узме реч Министар али г. Марко живо наставља:
„Па сам дошао да вам топло благодарим. Ви сте одиста први министар који је правилно оценио мој рад и моју преданост служби.“
„Па да…“ вели Министар.
„Ви ћете се уверити, господине Министре, да ћу ја и на новоме положају умети да се одужим како Вашој благонаклоности, тако и служби која ми буде поверена. Ја вам још једанпут благодарим, господине Министре.“
И г. Марко прихвати руку г. Министрову, срдачно се рукује и излази из канцеларије а г. Министар збуњено звони у звонце и дозива начелника па му вели:
„Унесите у овај указ и г. Марка. Заборавио сам да вам кажем, рад сам да га унапредим за секретара.“
*
У осталом, ако баш са свим тако, али скоро тако многи су у нас и министри постали.