Није Ђурђев ни Митров-дан, па ипак је ових дана освануло по прозорима ваздан цедуља којим се оглашава издавање станова за самце.
Чудно ми је пало од куд то тако у невреме, па сам једва разабрао да су то станови за народне посланике. Издају се само онда кад је Скупштина на окупу.
То ми је објаснила госпођа Маца Ристићка. Мени кад год тако треба какво обавештење о појединим појавама у Београду, ја се обратим госпођи Маци. Она све зна и на свако је питање кадра да да тачан и исцрпан одговор, тако да човек не мора да луња од немила до недрага.
Госпођа Маца је мој информациони биро и отуда вас, моје лепе читатељке, по где кад изненади кад у мојој кроници прочитате по где што, што сте мислили да нико не зна сем вас.
Дакле и по овој ствари, кад сам нисам могао да је решим обратио сам се госпођи Маци.
„Од куда то, госпођо, да у ово доба многи самци напуштају Београд.“
„По чему ви то судите?“
„Па по томе што видим на прозорима многе листе за издавање квартира за самце.“
„Варате се. Не долази то отуд што многи самци напуштају Београд, већ што је Скупштина на окупу.“
„Тако?“
„Да и сад ћу вам објаснити. Узмите на пример каквог сиромаха писара или рецимо порезника или цариника.“
„Добро, узећу цариника.“
„Лепо. Замислите сад тога цариника са малом платом.“
„Замислићу, то је врло лако замислити.“
„Замислите сад да тај цариник са малом платом има жену.“
„Ако треба да замислим лепу жену онда ми је то такође лако. Лепу жену ја сам кадар и у свако доба ноћи да замислим.“
„Па добро баш, нека је и лепа. Е сад замислите да он има две собе у којима скромно живи са својом женицом.“
„Под претпоставком да немају деце.“
„Добро, рецимо под претпоставком да немају деце. Е, сад замислите да се код нас у Србији бар два пут годишње састаје Народна Скупштина.“
„Па то ми није потребно да замишљам, то је већ постојан факт.“
„Е, лепо“, наставља госпођа Маца, „дође време да се састане скупштина а цариник… Хоћете да останете баш при царинику?“
„Зашто не, останимо при царинику.“
„Дакле, цариник дође увече кући и почне да разговара са женом: ‘Шта мислиш ти, жено, кад би ми једну собу издали коме народном посланику?’ — ‘Каквом посланику’, пита жена. — ‘Па разуме се, посланику из већине!’ одговара муж. — ‘А што баш из већине?’ пита радознало жена. — ‘Па како то питаш; прво и прво, вући ћемо добру кирију, друго и друго, тај ће ме човек упознати, могу му се допасти, може увидети да сам добар чиновник, може проговорити Министру за мене па, могу и класу добити!’ одговара муж. И тако се сложе муж и жена да издају једну собу с намештајем и послугом посланику из већине.“
„Добро, то ми је са свим јасно.“
„Е, ако вам је то јасно“, наставља мој информациони биро, „онда ајдемо даље“.
„Ајдемо.“
„Ви знате да наше Скупштине трају дуго а посланици су људи већином фамилијарни и они напусте и своје куће, и жену и децу па седе овде по Београду по неколико месеца, јел’те?“
„Јесте, сироти, ја их често сажаљевам због тога.“
„Е, па ти људи онда радије седе у приватној кући но у кафани.“
„Тако је и у реду.“
„Прво и прво, јефтиније прођу а друго имају бољу негу.“
„А да, заборавила сам да смо ми замислили цариника. Дакле цариник прво и прво извуче лепу кирију, а друго извуче класу.“
„А како извуче класу?“
„Па казала сам вам већ. Увери се посланик из већине да је то добар и вредан чиновник.“
„Па то сам и хтео баш да вас питам, како се увери: да ли га обилази у канцеларији да га види на раду?“
„А то не, али га убеди жена; заузме се госпођа цариниковица а међу тим добром негом и послугом учини да се посланик из већине осети просто као да је код своје рођене куће и, онда, умоли га, просто га умоли.“
„Ето видите да сам ја био у праву што сам замислио цариниковицу као лепу жену.“
„Па… нисте погрешили. Је ли вам сад јасно, од куд за време скупштине тако много листа за издавање квартира за самце.“
„Јасно ми је. Врло ми је јасно. Хвала на обавештењу.“