Још кој дан па ће настати ферије. Школе су се већ распустиле и већ се увелико може приметити по улицама београдским да распуштена деца не посећују школу. Кроз дан два распустиће се и судови па и конзисторија, а док је конзисторија распуштена настаће као неко примирје у браковима.
Јуче баш вратила се и Симка пинтерка своме мужу. Тако ми синоћ прича моја „бединерка“ Ката.
„А што је била отишла од мужа?“
„Ни за шта, за ситницу“, вели „бединерка“.
„Ама како за ситницу, не може бити за једну ситницу да жена напусти мужа.“
„За ситницу богами, господине. Због једне батине, ни зашто више. Њен муж је знаш пинтер, па дошао пре неки дан кући, донео једну дугу и њом је неколико пута изударао. Али није да кажеш да је по глави ударио кој пут. Боже сачувај, баш види се да је пажљив човек; него онако по леђима а она то примила к срцу, скупила своје ствари па отишла од њега.“
„Добро, добро, све је то врло лепо“, питам ја даље радознало, „лепо је чак и од њега што је пажљив човек, те је није кој пут ударио и по глави али, кажи ти мени, Като, зашто је он њу тукао?“
„Ни зашто, господине, опет ситница. Они знаш имају своју кућу, па сад на Ђурђев-дан су решили да молују једну собу. Погодили су једног молера, дошао човек, замешао боју, умочио четку па се попео на оне његове мердевине те почео да молује. Молује и пева све неке севдалиске песме срце да ти пукне. Чим повуче једну штриклу по тавану а он отпева један стик. Па се Симки то певање много допало, ето то је.“
„Па је л то све?“
„Није то баш све. Него молер много отегао посао, четири дана моловао собу. Па онда, кад пинтер дође прво вече кући, види Симки сва хаљина покапана фарбом: ‘Ама што је теби хаљина покапана фарбом?’ пита он Симку, а она му вели: ‘па пролазила сам кроз ону собу што се молује!’ Кад други дан а њој нафарбано лице. ‘Слушај’, вели њој пинтер, ‘ја нисам погодио овог молера тебе да молује него собу!’ — ‘Ју, како то говориш човече?’ вели му Симка. После, шта је било трећег и четвртог дана, не знам, само знам да је соба остала до пола молована, фарба, ено се и сад види, просута на сокак, а онај грубијан донео дугу па грувао Симку а све викао: ‘Чекај ја да те измолујем па да ти се мајци никад не избрише!’ А она се дигла па отишла од њега.“
„А зашто се вратила?“
Баш сам је питала, каже: Па знаш сад су ферије у конзисторији. Немам рачуна да се сад одвајам, трпећу га док не прођу ферије па ћу онда отићи.
И док Симка овако разуме ствар, да због ферија треба да дође мужу, госпођа Савка сасвим друкче разуме. Она на против сматра да за време ферија треба да оде од мужа.
Прекјуче сам начинио визиту госпођи Савки. Још у конку приметио сам неке куфере, кутије од шешира, летње шешире, мантиле и све друго што се износи из ормара у очи паковања за бању.
„А, госпођо, ви се канда пакујете?“
„Да, као што видите.“
„Хоћете да нам побегнете.“
„Морам забога, морам се тек лечити, не могу се запустити.“
„Па да, госпођо.“
„А баш и да није тога, треба ми мало одмора.“
„Заиста…“
„Од куд молим вас да имају право на одмор само судије и професори, зашто и ми жене не би имале право на одмор.“
„Ох, ви још пре.“
„Е, дакле, и нама треба ферија ради одмора. Месец дана бити без мужа, то значи одморити се, је л’ те?“
„Та разуме се. Како за вас тако и за њега.“
„Како за њега?“ испрси се госпођа Савка.
„То јес“, узврдах се ја, „како хоћете, за вас ферије а за њега одмор или, ако хоћете — за вас одмор а за њега ферије. Како се узме али, што је овде најглавније, то је, да ви збиља треба да идете у бању“.
„Је л’ те да рђаво изгледам.“
„Не изгледате добро. Пожурите што пре на одмор.“
Она ми пружи руку и ја је пољубих.