Можда и не знате али ја се бавим и давањем савета у брачним стварима. Ординирам обично од 11—12 пре подне. Обраћају ми се многи мужеви и многе жене лично или писмено и ја их упућујем, тешим, саветујем и у опште подешавам тако ствар да истрају још кој дан у браку. Ако баш ништа не могу помоћи, те ствар оде до конзисторије, ја се онда уклањам.
Пре неки дан ми дође господин Пера. Ја га иначе не знам ближе, знам само да је добар човек. Дође ми да се жали, вели:
„Чујем да ви, Бен-Акиба, радо дајете савет у малим, ситним брачним размирицама?“
„Не само радо“, одговорих му, „но што је главно и бесплатно. А шта би ви желели?“
„Па, видите… ја онако не могу да се жалим на моју жену. Са свим добра жена, ал… опет не можемо некако да се подесимо.“
„А зашто?“
„Па ево да вам кажем право. Моја је жена знате чиновник.“
„Е? Па то је лепо.“
„Није!“
„Како да није?“
„Па тако. Лепо је што доноси плату. То не могу да кажем да није лепо али, знате она је чиновник. И онда што је најгоре она се држи као чиновник и у кући тако да ја у сваком моменту осећам да имам посла са чиновником. Е онда, замислите сами, какво ми је то задовољство да загрлим чиновника или на пример да пољубим чиновника. Кад би то знате било какво задовољство онда би човек загрлио и пољубио каквог вишег чиновника; на пример начелника Министарства или баш и самог Министра или у крајњем случају каквог благајника а не грлити и љубити чиновника са осамдесет динара месечне плате.“
„Ех, брате, па ви сте ствар узели с те стране и онда разуме се да вам тако изгледа. Узмите ствар са чисто женске стране.“
„Како са женске стране?“ зачуди се господин Пера.
„Па тако. Ваша је жена чиновник док је у канцеларији, а кад је код куће она је ваша жена.“
„Е, па то је баш оно“, упаде господин Пера, „што мени изгледа да је моја жена у канцеларији жена а код куће чиновник“.
„Како то сад опет?“
„Тако видите. Она се у канцеларији сасвим лепо забавља а код куће је званична.“
„Како званична?“
„Па тако. Она чак са мном и разговара канцеларијским језиком. Ја на пример њој кажем: Маро, душо, како би било данас да се кува пилећи паприкаш? А она ми одговори: ‘Према наређењу, које сам под данашњим издала, јешће се данас ђувеч’. Али ајд, то ништа није, јер и ђувеч је лепа ствар, па био то канцеларијски или фамилијарни ђувеч. Али, ја њој на пример кажем: Маро, душо, седи овде ближе до мене“.
„А она?“
„Она ми одговори: ‘Ненадлежно си се обратио’“.
„Како ненадлежно?’
„Тако, вели: ‘Јест ја сам твоја жена, и према томе ти си се у ствари надлежно обратио, али ти је представка неблаговремена, јер ја сад морам у канцеларију, већ је време’. Ето све тако“.
„Па шта би ви сад хтели од мене?“
„Ето то; не могу више да трпим ту канцеларијску љубав; ако овако потраје, натераће ме још да јој поднесем и акт са таксеним маркама, кад хоћу да је загрлим. Па не само акт, него ћу морати у молби и да се позивам на дотичне чланове закона о таксама — Јел’те?“
„Мораћете.“
„Па шта ми саветујете да радим?“
„То исто.“
„Како то исто?“
„Тако. Удрите и ви у званичност. Има ли ваша жена обичај да пада у несвест.“
„Има.“
„Е, па кад то учини а ви јој кажите да је неблаговремено пала. Ако хоће у бању а ви јој реците да се ненадлежно обратила, ако вам тражи нову хаљину а ви јој одговорите: ‘Према наређењу које сам под данашњим даном издао, никакву нову хаљину нећеш добити’. Па онда још нешто, удесите живот са свим чиновнички, аванзујте је, аванзујете је што чешће, ви знате да је то највећа радост чиновника“.
„Како да је аванзујем?“
„Тако. Указом који је потписан на дан вашега венчања она је постала жена најмлађе класе а ви јој учините ту ситну чиновничку радост па је сваки час аванзујте, тако да једног дана постане жена најстарије класе. Кад се у тој класи види, она ће већ знати да је близу пензије па да видите како ће убрзо заборавити на свој чиновнички положај.“
„Тако је, сасвим је тако!“ одговори усхићен господин Пера и топло ми се заблагодари.
*
Ових дана изнећу још неке случајеве из моје праксе, међутим обраћам још једном пажњу да ординирам сваки дан од 11—12 пре подне.