То је било јутрос рано, рано…
Београд се тек почео да буди. У Кнез-Михајловој улици још увек леже гвоздени окови на дућанским вратима и прозорима; још се ни Сава није пробудила, тек мало нешто живота се види крај паробродских станица. Матрози перу лађу која се већ пуши, сањиви пекари са врућим кифлама већ пожурили доле; нумерисани носачи дремају на клупама кафанским а мрзовољни келнер износи столице и брише столове пред кафаном јер сад још мало па ће путници изићи.
Калимегдан је још пуст и празан; само тамо у дубини, у оној скровитој сенци близу градских бедема већ стигао господин Таса са флашом селтерске воде у џепу; он халапљиво дише свеж ваздух и тешко кашље, мучећи се да избаци из груди оно нешто мало што га гуши. Уз весело јутарње кликтање и надметање птица још чујеш звекет ланаца; то чувар тера три или четири робијаша на рад, па ударили краћим путем кроз Калимегдан. И ето, то је све… иначе је тишина и мир на Калимегдану.
Београд још спава…
А оздо са Малога Калимегдана, ослањајући се својом изломљеном снагом на дебелу батину, жури један старац стазом ка Великом Калимегдану. Боре се на његовом лицу разредиле и као да их је једним потезом, потезом неког силног усхићења, збрисао за час; његове угашене старачке очи као да су опет за час плануле, можда и оним пламом који се под пепелом последњи пут пробуди, пре но што ће се жар угасити. Његова је нога данас поуздана, његова су се прса данас изнела као груди младића који је први пут стао пред комисију.
Тај старац, то је стари ратник Војвода Јован Билбија, данашњи чувар калемегданског парка који је пре тридесет година на данашњи дан овако исто светла ока, овако исто истурених груди прегазио Дрину, и вратио се отуд окићен по телу неколиким куршумима непријатељским и окићен славом којом се тадања генерација поносила…
Данас је његов дан… његова светковина. Београд још спава а он хоће да се користи овом тишином, док не наиђу на Калимегдан политичари да се свађају о броју куглица; док не наиђу чиновници да се препиру око неправедног процента за удовички фонд; док не наиђу пензионари да се један другом жале на шуљеве, на рђаву столицу и ревматизам; док не наиђу жене да се оговарају; док не наиђу госпођице и господа да својим баналним љубавничким „ахом“ помуте свежину ране зоре; док не наиђе живот, свакидањи живот…
Београд још спава а чича Јован је поранио рано рано, сишао је доле на Мали Калимегдан, па је са пространих поља по бедемима доњег града изабрао две румене булке. Једном је окитио свој прљави мундир а другу је понео међ суве своје прсте те ено га жури на Велики Калимегдан и уставља се пред спомеником Ђуре Јакшића. Гледа га, гледа па онда седе на клупу према њему да са њим прослави данашњи дан.
„Господин Ђуро“, вели му кроз сузе, „ево сам ти и теби донео један цвет, да те окитим?…“
Ђура ћути и мрко гледа у страну, тамо пут банатских равница, оних лепих равница којима се и Бог диви.
А Јован полаже румену булку на постоље Ђуриног споменика, па наставља разговор:
„А знаш ли шта је данас господин Ђуро? Зар се не сећаш, био си и ти са нама на Дрини. Таман данас тридесет година. Данас је, знам ја сигурно; није ми то казао председник општине јербо и он то не зна; није ми казао ни командант, јербо и он то не зна; нису ми казали ни професори, они што уче децу историју, јербо и они то не знају, него видиш доле тамо ону липу ено тамо, на њеној кори као на рабошу ја бележим ножем годину по годину, бележим јербо се бојим да нико то није забележио. Бојим се има много других ствари да се бележе па ће ово да се заборави. А јутрос сам бројао зарезе и таман је тридесет година, је л’ толико господин Ђуро?“
А Ђура ћути и мрко гледа у страну, тамо где је пукла равна Бачка на којој вредан и бедан ратар живи.
„Сећаш ли се господин Ђуро“, наставља Јован тужно, „ти си нам онда говорио: ‘Падајте, браћо, плините у крви!’ и казао си нам још: ‘За пропаст вашу свет ће да зна!’, је л’ тако било? Ови други то и не знају. Овај твој зет Војислав још је онда био дете, а онај господин Даничић и господин Гавриловић, ја ги и не знам, а видиш овде на Калимегдану нема ни једног од оних наших, само ја и ти. Ја овако жив идем по Калимегдану па плевим траву, чистим стазе и растерујем неваљалу децу а ти тако мртав, седиш ту на тај камен, окренуо си лице од Београда па гледаш тамо негде далеко, непрестано гледаш. Оно истина, имаш и право што се љутиш, видиш, да ја нисам резао рабошем на липи године, кој зна да ли би се и знало, кој зна да ли би се и памтило да је данас тридесет година“.
Па онда ућута Јован и прође с друге стране те да сагледа Ђури право у очи.
„Е мој господине Ђуро“, настави тихо и уздану, „а где су онолики што погибоше; ти им рече: падајте браћо а они падоше, па камо те тебе сад да их опеваш, камо те да их поменеш. Они падоше а ми остадосмо, видиш какви смо, кљасти и богаљасти, један је чистач на пијаци, други слуга у општини, трећи проси а четвртоме, ено ономе Неши, смеју се деца улицама. Тако је то мој господин Ђуро, па да је бар кога да их помене…“
У том зазвонише звона на Саборној цркви, Јовану засја око, дохвати се шајкаче те је побожно скиде и прекрсти се.
„Ето видиш, господине Ђуро, ето видиш“, рече поносно, „чујеш ли звона, то је помен. Саборна црква зове благодарно потомство да се помоли за покој душе изгинулима“.
Али звона часом престадоше. То су била звона која су огласила обично свакодневно јутрење. Јовану задрхта рука и осуши се суза које беше похитала из ока. Он обори главу несмејући да погледа Ђури у очи… и оста тако дуго, непомично.
А Београд се већ пробудио, зашкрипале су гвоздене ролетне по Кнез-Михајловој улици, затандркали су трамваји, запиштале лађе на Сави и Дунаву. А на Калимегдан наишао је обичан свакодневни живот; наишли су политичари објашњавајући се о броју куглица; наишли су чиновници објашњавајући се о неправедном разрезу за удовички фонд; наишли су пензионари жалећи се на шуљеве, рђаву столицу и ревматизам; наишле су жене оговарајући се и наишле су госпођице и млада господа са пуним грудим љубавничкога „аха“.
Јован здера са својих груди румену булку, диже и ону са постоља Ђуриног споменика, да је неби чије руке упрљале, погледа још једном Ђури у очи, па се диже доле савској страни.
Ђура остаде и даље нем, мрка погледа, гледајући тамо негде далеко, далеко… а Јован сиђе на ниску стазу под првим бедемом са савске стране, седе усамљен и загледа се тамо пут Саве, тамо где се Цер поносно уздиже… и учини му се да чује жуборење Дрине, па му то дође као најлепша песма којом га данашње јутро поздравља…