Ево ме опет. Нисам ја вас напустио него су тако „државни разлози“ захтевали да извесно време одсуствујем. А у ствари ја нисам ни одсуствовао, него сам на против присуствовао, присуствовао сам изборима.
Немојте ме ни питати где сам био, јер богами не памтим. Оно што памтим и што је најзад најглавније, то да сам имао 72 километара пута. У осталом ми председници бирачких одбора тако смо и разговарали међ собом.
„Где сте ви одређени?“ пита један господин другога шетајући по крову лађе „Шумадија“.
„Ја?“ па, овај, 61 километар. А ви?
„Ја 72.“
„Благо вама, уздахну онај од 61 километара.“
Па да сте видели само на железничкој станици како господин од 146 километара гледа са подрозењем господина од 34 километра.
„А ви, овај… 34, а?“
„Јесте“, одговара онај скромно као човек коме се изјављује саучешће.
„Е, видите“, настави поносито онај први „ја боме 146“.
На целом путу и при одласку и при повратку са избора, измеђ председника бирачких одбора водио се само тај километарски разговор. Био сам на тај разговор тако навикао да сам километре часом претварао у динаре а динаре у километре. У којој хоћете монети могао сам да се изражавам, било у динарима или километрима.
Па ми је та навика чак и остала те и сад по повратку говорим све у километрима. Јуче сам на пример имао једно плаћање код Београдске Задруге. Имао сам да положим 125 километара отплате и 30 километара интереса. Једва смо се споразумели на каси а извесно се не би ни споразумели да сам ја остао само при километрима али срећа моја, односно срећа мојих потписника, донео сам био у готовом отплату.
Па није само код мене остала та километарска навика, и код других је. Сретнем јуче једнога председника из Крајинскога округа. Он ми се поверљиво исповеди да је као председник бирачког одбора извршио два избора, избор народног посланика и избор свој. Допала му се, вели, тамо једна девојка и, он је дошао овде али срце му је остало у Крајини. Он то своје крајинско срце може само тако излечити ако што пре опет оде тамо и запроси девојку.
„Шта мислите“, пита ме он, „има ли изгледа да ускоро опет буду избори народних посланика?“
„Не верујем. А зашто питате?“
„Па знате, ако ће опет бити да оставим ствар па да идем онда о државном трошку. Овако ћу морати о свом трошку.“
„А баш ћете морати?“
„Мораћу, девојка ми се врло допала.“
„Носи ли колико мираза?“
„Па“, учини председник бирачког одбора, „носи, носи 24.000 километара“.
Тако је то кад је нама председнички километар постао монета.