Био се разболео пре неки дан наш репортер и уредник ми рече да ћу ја морати за прекјучерањи број да примим на себе рубрику „Дневне вести“.
„Протрчите мало кроз варош, распитајте се о догађајима и прибележите их. Разуме се, старајте се да забележите само важније ствари.“
Таква ми је од прилике упуства дао уредник, те ја зарежем писаљку, понесем шлајфне у џеп, и пођох у варош, у лов по вести.
Трчао сам све до подне као луд и никакву важну вест да ухватим. А и био је некакав тако обичан, тако бедан дан да се ништа није ни десило нити се могло десити.
Скоро на сваким трамвајским колима јурио сам са уверењем да се или морају сударити, или искочити из шина или бар да ће бити прекида струје. Ето то је бар тако обичан догађај који се сваки дан дешава, али тога дана није ни то хтело да се деси. Ишао сам и на дунавску обалу где се, благодарећи строгости наше полиције, деца слободно купају у отвореној реци и стрпљиво сам очекивао неће ли се које удавити, па сам их чак молио да што даље од обале иду, али су они несрећници сви били добри пливачи и подвалили су ми, те сам и ту остао без „дневних вести“. Отрчао сам затим на Калимегдан, обишао све најзабаченије стазе не би ли нашао двоје усамљених из чега би ја затим направио читав љубавни роман али — затекао сам свега једног пензионара који пије будимску воду и, разуме се, од тога материјала нисам могао направити никакву дневну вест.
Нашао сам најзад једног беспосличара, једног дечка који безбрижно скита по улицама и почео сам га молити и преклињати да што год макне, како би се изазвао скандал о коме бих ја затим писао.
„Ето, мали, могао би маћи онај сандук са лимуновима што стоји пред дућаном.“
„Шта ће ми лимунови“, вели он.
„Сасвим, право кажеш“, почех да му се улагујем, „па добро ти макни ону корпу са трешњама. Ја ћу ући у дућан да купим пола киле, па док ја тамо разговарам са газдом а ти макни корпу“.
„Па јел’ после да делимо?“ пита ме он.
„Не, не тражим, цела је корпа твоја. Мени не треба ни једна трешњица.“
Њему се већ допаде овај предлог, али размисли се мало, размисли, обазре се и разгледа лево и десно па ми рече:
„Не смем, живо је место, хоће да ме ухвате.“
„Па ако, лудице моја, нек те ухвате“, почех ја да га мазим и милујем, „то ништа не мења ствар?“
„Како не мења ствар?“
„Па тако, на против, у том би случају била дневна вест могла бити само још опширнија. У толико боље дакле.“
„Е, фала лепо, другом ви то“, рече дечко и окрете ми леђа.
Најзад сам већ хтео да паднем у очајање, али ипак пожурих и даље. Још ме није сасвим оставила нада, рачунао сам три ствари, односно три вести да су ми сигурне јер се сваки дан морају поновити, а то су: промена репертоара у Народном Позоришту, министарска криза и какав деманти нашега прес-бироа као установе која и нема других задатака до да издаје демантија.
Пожурим дакле бар те три вести да дочепам али и ту прођем као нико мој. Репертоар није промењен, министарске кризе нема, прес-биро нема шта да демантује. Ништа ми није остало него да најобичније, свакодневне догађаје прибележим, али тако некако да их израдим како би добиле неку нарочиту важност, што у осталом многи листови и чине.
Тако сам и урадио и ево, ово су биле те моје „Дневне вести“.
Агитације
По целој нашој земљи развијена је врло жива изборна агитација. Многи из Београда одлазе у унутрашњост а многи из унутрашњости у Београд. Из овога се свега да закључити да ће избори бити једанаестог јуна.
Један крах
Јуче у једанаест сати пре подне искупила се маса света у балканској улици. Разуме се, наш је репортер био међу првима на лицу места. Догађај није био од великог значаја: на фијакеру број 124 скрао се точак, али би полиција могла из овога ипак извући једну поуку. Кад се због овако ситног догађаја, где се један обичан фијакерски точак скра, може скупити маса света, онда шта ће бити ако се скра точак на државним колима.
Осујећена трагедија
Јуче је један посланички кандидат за округ београдски прошао Теразијама носећи амрел под мишком. Дан је био врло леп те је у толико више падао у очи овај амрел. Он је журио нервозно и изазивачки, док није стигао до „Славије“ где је мирно сео и наручио кафу. Били смо у могућности да сазнамо мотиве овоме његовоме кораку и његовоме амрелу. Он је хтео пошто пото да се сретне са противничким кандидатом, који га је пре неки дан на среском збору ружио, и да се срео он би га насред Теразија фљиснуо амрелом. Ми се можемо само радовати што се нису срели, јер најзад не би нимало послужио угледу наше Отаџбине на страни то фљискање амрелима на Теразијама које наши државници већ од неколико година практикују.
Врућине
Од неколико дана на овамо наступила су код нас јаке врућине. Сви су изгледи да ће ускоро настати лето.
Интересантна вест
Јуче у 4 сата по подне са свим изненадно протествована је једна сарадничка меница на којој је наш уредник жирант. Региструјући ово само као интересантну вест, уверавамо наше читаоце, да се ни мало не брину, лист ће и даље редовно излазити.
⁂
И замислите, ни једну од ових вести није хтео уредник да пусти у лист. Е па сад, де угоди ти њему.