Спремам се и ове године да идем у бању, ал ове ћу године ићи без панталона. То јест, немојте ме рђаво разумети, ићи ћу ја у панталонама ал нећу наручивати нарочити костим за бању. То сам се само једне године преварио па нећу више.
Да вам испричам како је то било.
Лањске године решим се да идем у Врањску бању те одем код шнајдера да наручим једно нарочито лако летње одело. Изаберем сегелтух, као најзгоднији штоф за бање и замолим га да ми узме меру. Шнајдер ме погледа презриво:
„Зар ја петнаест година радим за вас да ми сад треба да вам понова узимам меру.“
Ја се умирим и пристанем да ми одело направи без нарочите мере али навалим нарочито да до петка увече буде одело готово, знајући за особину наших шнајдера и шустера да бар три дана доцније од дате речи свршавају посао.
„Молим вас лепо, ја полазим у петак вечерњим возом.“
„Не брините.“
„Је ли потребно да долазим ради пробе.“
Шнајдер ме опет презриво погледа.
„Проба није потребна“, одговори он одлучно.
У петак увече пошљем у 8 сати — одело није готово. Пошљем у 9 сати — одело није готово, пошљем у 9 и по — одело није готово. Једва у 10.20 одело дође а у 10 и 44 ја кренем на пут.
Стигао сам у бању у суботу, одморио сам се, прегледао ме је лекар, платио сам куртаксу, направио мало познанстава са госпођама које су дошле без мужева и оставио да се сутра, у недељу, појавим у своме бањском костиму.
Од багажа носио сам собом: жену, ташту, један кавез са канаринком, једну куварицу, четири јастука, три душека и сво кујнско посуђе изузимајући шпорета који је ташта предлагала такође да понесемо.
А сутра дан недеља. Свира музика и свет шета. Пуно лепа света у бањским костимима, женске све лихтија од лихтије а мушки све дунклији од дунклијег.
Морам одмах напоменути да сам ја — баш и кад не бих хтео — морао обући своје ново бањско одело — јер се на панталонама старог одела, неким несрећним удесом појавила рупа на најнезгоднијем месту.
Извадим ја дакле са пуно задовољства своје ново одело из куфера и натакнем прво панталоне. Ја не знам ни сад, како ме тог момента није шлог ударио. Замислите, ногавице на панталонама два педља дуже па ми висе испод ципела.
Почнем се тући у главу и проклињати шнајдера и заклињати се да никад више нећу пристати да примим одело без мере и без пробе. У том сам очајању толико далеко отерао да сам се чак у себи заклео да му нећу ни платити, како ово одело тако и она која му израније дугујем.
Али сад ту заклетве нису могле ништа помоћи. Недеља, напоље свира музика, свет шета, а ја старе панталоне не могу обући а нове још мање.
И шта ћу сад?
Онако го, управо не го, али непристојно обучен, узмем нове панталоне у руке па се љупким гласом обратим жени:
„Слушај душице, узми маказе па одсеци од ових ногавица два педља па онда поруби.“
„Ју забога, где би ја то?“ одговори жена са неким пакосним задовољством што ћу морати да седим код куће.
„А зашто не би могла?“
„Па то је шнајдерски посао.“
„Ја знам, али овде у бањи нема шнајдера, морао би слати панталоне чак у Врању а и тамо да пошљем, данас је недеља, не ради се. Зашто не би ти то учинила?“
„Немој да си детињаст. Где би ја нове новцате панталоне покварила.“
„Али нису то не знам како фине панталоне, просто одсеци па поруби.“
„Не, то никако не смем ја па после да ме грдиш.“
Шта ћу, кукавац, него узмем панталоне, па одем ташти, и замолим је да она скрати ногавице за два педља.
„Ју, синко, да ме Бог сачува и сахрани од таквог греха. Данас је света недеља и неби ти се ја прихватила игле па не знам каква нужда да је.“
Сад већ није ми остао нико до куварица. Одем и к њој. Чим ме виде онако непристојно обученог са панталонама на рукама, она таки окрете главу зиду и покри се кецељом преко главе.
„Слушајте, Кати, будите ви мека срца.“
И испричам јој сузних очију целу моју невољу.
„Ја то не умем. Нисам никад у животу имала посла са панталонама сем ако сам који пут зашила коме дугме.“
„Али, Кати, ако не умете. Не тражим ја да то буде не знам како мајсторски. Просто узмите маказе, одсеците ногавице за два педља и порубите. Ето, то је са свим проста ствар.“
„Не умем ја то. Бегајте молим да не примети госпа да сте тако необучени долазили у кујну.“
Шта сам могао! Хукнуо сам очајно, улетео у собу, треснуо панталоне на патос, спустио завесе и легао у кревет па ударио у једно бескрајно спавање.
Међу тим, док сам ја спавао, дешавало се ово: Ражалила се моја жена. Вид’а цео свет шета а ја морам да спавам, па је то коснуло. Ушла је у собу полако, на прсте, узела маказе, одсекла ногавице за два педља, порубила и оставила на кревет, кад се пробудим да се изненадим.
И сад, да се ражалила само моја жена, то би још добро било, али се ражалила и моја ташта. Колико је тврда срца била ипак се ражалила, прекрстила се најпре пред иконом па ушла и она у собу полако, на прсте, узела панталоне, те и она скратила ногавице за два педља, порубила их па метла на кревет, кад се ја пробудим да се изненадим.
Најзад то је лепа ствар кад се ражалила жена, још је лепша ствар кад се ражалила ташта, али моја је несрећа ишла тако далеко да се и Кати ражалила.
Замислите и Кати се ражалила и пошто је моја жена већ одрезала ногавице два педља па отишла да направи неколико визита; пошто је и моја ташта одрезала од ногавица још два педља, па отишла у шетњу, ушла је у собу и Кати. Ушла је, полако, на прсте, узела панталоне па и она скратила ногавице за два педља, порубила их па метла на кревет, кад се ја пробудим да се изненадим.
И заиста сам се изненадио. Видим да су панталоне поправљене па их радо натучем на ноге. Али — о, Господе Боже, и сад ме језа хвата кад се сетим тога момента — на мени швимхозне. Управо, то су биле праве правцате бањске панталоне, и ја ништа друго нисам у том очајном моменту ни учинио, него са онако кратким панталонама, дунуо као ветар кроз онај свет, улетео у купатило па скочио право у базен.
*
Ето дакле, зашто ја мислим ове године да идем без панталона.