И ја сам пре неки дан био на калемегданском кермесу. Засипали су ме конфетама и ја сам друге, и врло ми се допала та пријатна забава. Чак је ако хоћете и практична. Иду на пример мајка и ћерка и ви сте ради да ћерку погледате погледом који пред мајком није слободан или да се бар враголасто на њу насмешите. Ви тада напуните пуну шаку конфета па пљуснете мајку по очима и док се запрепашћена мама повраћа од изненађења и брише очи, ви можете ћерки чак и добацити по коју реч.
Ја на пример никад нисам гађао даме. На против, ако би ишли муж и жена под руку, па муж био мало постарији а жена лепушкаста, ја сам по две пуне шаке пљуснуо мужу у очи.
Нећу вам крити да сам се конфетама користио и према једном свом кредитору. Тај човек и ја чудне смо судбине. И поред све добре воље и с његове и са моје стране, не можемо никако да се сретнемо. Кад год сам имао пара он ме је избегавао а кад год нисам имао пара, ја сам њега избегавао, и тако се по неколико месеци нисмо могли да сретнемо. Замислите како је зинуо од чуда кад ме је видео и како сам му ја са задовољством напунио уста конфетама те ми није ни речи могао казати.
Зато вам баш и кажем да ми се та пријатна забава са конфетама врло допада. Но више још но и само бацање конфета допала ми се кермеска пошта. Није ми се допала зато што очекивао њоме какву упутницу, већ само зато, што су због ње све наше госпођице биле нумерисане. Особите је згодна ствар кад су све госпођице нумерисане.
Сретнете на пример, госпођицу број 389, и узданете у себи: „Ах, душо моја, триста осамдесет девет“.
Или се своме пријатељу и другу поверите:
„Мени се особито допада госпођица сто и двадесет.“
„Не“, вели вам он, „ја претпостављам госпођицу седамдесет и седам. Прво госпођица седамдесет и седам има заносне плаве очи, кад их отвори, изгледа као да се небо на вас осмехнуло, као да се анђео пробудио“.
Да, али сто и двадесет има чаробне, црне очи, које су тако некако у хармонији са овом мајском ноћи да изгледа као да је цео кермес и приређен зато да би се очи госпођице сто и двадесет и ова мајска ноћ среле и створиле једну целину.
То је разуме се разговор. Кад се двоје заљубљених поентизирају са нумерисаним госпођицама. А бројеви су много згоднији још за прозу, то знају сви благајници новчаних завода, то знају сви потписници меница и то знају сви чиновници Главне Контроле. Сам Господ Бог, док је у рају имао само две цифре, Адама и Еву, сматрао је за целу ствар као неку појезију, али чим се ту умешало неколико цифара, те не знам змија, те не знам јабука и друге такве ствари, он није хтео са бројевима да има главобоље, него је све те цифре истерао из појезије у прозу. Кажем вам бројеви су много згоднији за прозу и то ћу вам и доказати једним разговором који сам слушао.
„Познајеш ли ти ову госпођицу број 80?“
„Да, познајем.“
„Шта мислиш, има ли њен отац намере да јој дода још три нуле?“
„Зар би ти на то пристао чак и кад би онај број на њеним грудима био број њених година?“
„Ех, боже мој, као да је то важна ствар десет година више или десет година мање. Главно су нуле које отац додаје.“
Чим ме мимоиђоше ова двојица, наиђоше двојица још прозаичнијих.
У сусрет им иде госпођица број 480, и један од њих кад их спази пљесну се по челу као поражен. Мислио сам нека стара љубав, мислио сам број 480 је неверница која се после толиког времена сад први пут спрема са својом старом љубављу, па ме заинтересова цела ствар. Јер замислите како би то за мене био згодан материјал са интересантним насловом: /„Неверница број 480“/. Одмах сам застао да чујем шта је то младог човека поразило, а он се још једном пљесну по челу и узвикну:
„Гле… 480… господе Боже, сад ми паде на памет…“
„Шта?“ упита га забринути пријатељ.
„Моја меница… тачно толика сума… пре четири дана јој прошао рок. Али замисли, каква случајност, иста сума, иста сума!“
Сирота госпођица 480, која ни мало није личила на протестовану меницу, која је можда на своме срцу носила каквог акцептанта,али на леђима никакве жиранте; није у том моменту ни слутила какве је осећаје, односно каква сећања изазвала код младог господина.
Па сам онда ослушкивао и прозаичне разговоре двеју госпођа. Шетале су баш преда мном госпођа број 11, и госпођа број 47.
„Пази, пази само како се понаша она.“
„Која богати?“
„Па она број 182, пази иде под руку са господином број 36 и тако слободно разговарају.“
„Ех, шта ћеш такав ти је данашњи свет. Ми у своје време, и кад смо разговарали тако слободно са каквим младићем, ми смо се бар крили од света, на пример иза какве капије.“
„Море какве капије, пријо, и ту може ко наићи. Него, кад ми је већ било до тога а ја се чак дубоко у башту завучем а он прескочи преко плота.“
„Тако је, тако је, пријо, ал видиш, данас су друкча времена. Ова младеж се искварила па нема више ни срама — ни стида.“
И тако се под тихом мајском месечином, под кишом од конфета а уз умилне звуке гардијске музике, развијају ови прозаични разговори, и ко би још ишао за сваким бројем, да бележи шта ко говори.
Па ипак сам са једним бројем врло радо ишао. То је госпођица број 347. Ма да је то непаран број, ма да сам ја био и остао паран број (ожењен сам) ипак сам радо загледао у њене очи. Кад би ме мимоишла а ја бих гледао у небо, у лепо мајско небо осуто благим звездама, и тамо бих међ звездама опет сагледао њене очи. А кад би се опет с њоме срео, ја бих напустио небо, и сретао бих звезде на земљи.
Тако занесен отишао сам кући, свукао сам се одмах, истресао сам конфете из капута, кошуље и других делова одела, и сео таки те написао ову песму:
Ах, тиха, мајска ноћи,
Ко да те јоште гледам,
Још сањам твоју слику,
Ах, триста четерес седам!
Сањам те љупку, милу,
Сав ти се у сну предам;
Ах, триста четерес седам…
Ах, триста чет’ерес седам!