Свему сам се надао да ћу доживити, али овоме не. Знао сам ја да је београдска општина неисцрпно врело за моје фељтоне али нисам знао да ће се она још и нарочито старати да буде.
Ја ту скоро овако јавно, црно на беломе, запиштао те се до Бога чуло, на наше госпе и госпођице због приређивања разних концерата а оно прекјуче и одбор општински претвори се у одбор госпођа и госпођица и донесе једногласно решење да приреди један концерат.
Чим сам сазнао за ту одлуку општинскога одбора отрчао сам једноме општинском одборнику да се мало ближе обавестим.
„Дакле, јел’ истина да сте донели у одбору одлуку да и општина почне концертрирати.“
„Како концертирати?“ поче да се ишчуђава одборник, „не мислите ваљда да ћемо ми одборници купити инструменте па почети да концертирамо“.
„Не, не мислим то. Ни у сну ми неби пала таква идеја јер, прво и прво одбор се општински не би могао никад да сложи макари и у једну ноту да одсвира сложно, а друго и друго, не би се ни инструменти могли међ вама да поделе, јер ви одборници сви оћете дебело да свирате, тако да за оне танке инструменте не би остао нико. Дакле, као што видите, не мислим то али сам радознао, да ми кажете, од куд сте пали на ту мисао да општина приреди концерат.“
„Па“, учини одборник, „зар није у целом свету обичај да се приређују концерти у корист какве пострадале вароши“.
„Јесте.“
„Е па, зар се Београд не може рачунати у ред пострадалих вароши.“
„О, дабоме. Ја чак мислим да су општинске регулације, нивелације и калдрмисање много већа напаст за Београд но што је рецимо земљотрес за Сан-Франциско.“
„Е, па кад тако мислите, онда зар није право да сама општина узме иницијативу за збирање добровољних прилога за своје пострадале становнике.“
„Са свим, са свим. Хвала вам на обавештењу.“
После овога обавештења и сам сам потпуно убеђен о потреби коцертирања наше општине, па сам чак драговољно ставио себи у задатак да тај концерат и рекламирам. Ради тога сам се постарао да сазнам све детаље тога будућег општинског концерта, како би ја први, од свију београдских листова, објавио све што сазнам. А ево шта сам сазнао о припремама:
Дакле, одмах пошто је у одбору донета одлука да се приреди концерат, изабрана је једна комисија. Тој комисији стављено је у задатак да проучи, како се у другим престоницама приређују општински концерти. Вероватно, та ће комисија морати и пропутовати обићи неколико европских престоница те да би могла то питање проучити.
Но осим комисије, изабран је и један ужи стручни одбор за приређивање самога концерта. У тај ужи избор имао сам срећу и ја да уђем. Јуче ме је баш звао к себи помоћник председника београдске општине г. Живко Тадић.
„Драги Бен-Акиба“, рече ми г. Тадић, „ми смо и вас изабрали у један стручни одбор“.
„То мора да је какав одбор који неће вући дијурне.“
„Разуме се“ додаде љубазно г. Тадић.
„Врло вам велика хвала на пажњи.“
„На мало“, додаде г. Тадић још љубазније. „Па сам вас зато и звао“, настави он, „да вам саопштим или управо да вас умолим да ви примите на себе састав програма за општински концерат. Знате, ваш програм за дочек мађарских гостију направио је на нас општинаре ванредан упечетак, па налазимо да би ви једино могли саставити и за нас програм“.
„Драге воље!“ рекох ја искрено и срдачно стискох празну руку г. Тадићеву.
И ево ме сад на томе послу. Радим на програму за концерат београдске општине. Готов сам већ и однећу га сутра г. Тадићу а данас га објављујем како би и шира јавност могла о њему дебатовати. Ево га:
Програм концерта
који општина вароши Београда приређује у корист својих грађана пострадалих од регулација, нивелација и калдрмизација.
- О привредној снази нашега народа говори г. Радојко Петровић трошарински чиновник са монополског ђерма.
- „Вахтам Рајн“, пева хор општинских патролџија.
- „Очева радост“, породична слика у 1 чину, написало неколико писаца; изводе општинска нахочад.
- Из 8 руковети Мокрањчеве (која је последњи пут изведена у Деберцинеру): „Што но ми се Травник замаглио, да ли гори, да л’ туга мори“. — пева хор општинских ватрогасаца.
- Маринковић: „Буји паји“, из „Суђаја“ — соло пева гђа Пулхерија Штибнер, општинска бабица.
- На крају жива свирка осветљена бенгалском ватром: „Општинска седница“: Председник држи звоно у руци, одборници дигли песнице један на другог; у хинтер-грунду види се варош Београд, сав изривен и ископан, по где и где чкиљи по која електрична сијалица; калдрма се поносно лелуја као морски таласи а далеко тамо, врло далеко, виде се у перспективи разне комисије које су се кренуле на пут по Европи.
*
Ето, па реците сами, зар овај програм не би био врло леп за општински концерат.