Одавно се већ нисмо разговарали, драги моји читаоци. Има већ читава недеља како сам вас напустио. Тако је морало бити а ви ваљда знате зашто — јер сам се у последње време врло размађарио.
Био сам ових дана и Бен-Акиба ур и Акиба-ур па најзад Бен-ур. Свој матерњи језик био сам са свим напустио па сам говорио неки поланик или естеранта које је управо ових дана поникао у Београду. Тај вам је нови језик нека мешавина мађарског, немачког, француског и свих југословенских језика која се тек онда може разумети кад се још и рукама протумачи. И да сам вам писао ових дана ја бих вам само тим језиком могао писати ал где бих сатим трчао од једног до другог читаоца те да му и рукама објашњавам шта сам написао.
Најзад, немојте мислити да нисам покушавао да вам напишем по где што. Сео сам једног дана и писао, писао, писао, најозбиљније писао. Кад сам најзад пре но што сам дао рукописа слагачима, још једанпут прочитао, имао сам шта и видети. То није био фељтон него здравица. Сасвим онако случајно, и немислећи, сео сам да пишем фељтон а оно испала здравица и то здравица која се завршавала са: ејљен!
Ни у сну чак нисам имао мира; све што сам сањао неке капе са перушкама, барјаке, програме, па онда неког дебелог Мађара, узјашио ме а ја га као носим, па ракетле, прангије, букете и здравице [недостају три речи] здравице па онда у сред сна тек дрекнем: ејљен! а сви моји укућани поскачу из кревета те ме умирују уверавајући ме да нисам ни на каквом банкету већ у кревету. Окренем се лево и десно, видим кандило, перјан јастук и јорган и наставим спавање.
Тако ноћу а дању је још горе било. Кога год сам срео улицом загрлио сам, и љубио дерући се: „ејљен!“ Замислите само; загрлио сам једног извршитеља; загрлио сам једног жандарма број 327; загрлио сам фијакеристу бр. 61.; загрлио сам Мику Мејухаса, и грлио сам редом све без обзира на партије и без обзира на пол. Мало је фалило да загрлим и ижљубим и ону малу, љупку госпођицу која би је преко кермеске поште послала карту са узвиком „ејљен!“
Једва сам данас мало дануо душом и вратио се себи па ево вратио се и вама, драги моји читаоци. Право је сад и да вам причам како је и шта је све по реду било. До душе вама ће већ сви листови донети опширније извештаје о свакој ситници ал ја опет мислим да ћете ви имати времена да прочитате моје извештаје.
*
Једнога дана дође ми човек са некаквим позивом. Умољавам се да истога дана поподне дођем ту и ту у седницу одбора за дочек.
То ме није ни мало изненадило јер управо од мојег најранијег детињства ја сам почасни одборник за дочек. Једино ваљда приликом мога рођења нисам био одборник за дочек (том приликом су били одборници за дочек: мој отац, бабица и једна комшика) иначе нема случаја, нити ће га бити а да ја не будем позван у одбор за дочек.
То долази отуд што ја „имам нарочите способности“ за то, које разуме се неби имао, кад би то било какво звање под платом, и друго зато, што ја мислим да уопште нема Србина који у своме животу већ није био одборник за дочек. Па то већ сви знате да нам је најмилије занимање да дочекујемо и испраћамо. Имамо ми зато већ и стално утврђене програме које би наша државна штампарија комотно могла издати као монополисане хартије јер би то донело опет приход држави. Ево тог сталног програма:
- Дочек на станици. Председников поздрав. (Викање: Живели!)
- Банкет (са одушевљеним здравицама после којих настаје љубљење гостију и домаћина.)
- Концерат (са познатим програмом свију наших концерата.)
- Излет (јеловник: млад сир са луком, јагњеће печење и ћевап на ражњу. Пранглије и здравице.)
Пошто сам дакле знао тај програм напамет а и пошто су ме уверили да имам „нарочите способности за то“, примио сам се одборништва и отишао то после подне на седницу.
Пред председником је разуме се стајало звонце а сви одборницу донели су из својих редакција шлајфне и зарезане писаљке и настало је најозбиљније већање.
Узе најпре реч један мали одборник и рече:
„Господо, ја мислим најпре да решимо једно од најважнијих питања. Разуме се да смо дужни дочекати госте, али да би их дочекали потребно је да имамо кокарде.“
„Није тако. Прво требају квартири!“ упаде неко.
„Па да“, наставља мали одборник, „али да би могли тражити квартире потребно је да имамо кокарде“.
„Ја мислим опет, господо“, узеће реч један одборник, „да ми морамо најпре израдити програм, детаљан програм, па онда по њему ћемо видети шта нам све треба“.
„Тако је!“ одазвасмо се сви.
„И ја предлажем“, настави одборник, „да ми израду програма поверимо Бен-Акиби“.
„Тако је, прима се!“ одазваше се сви одборници.
Тако се ја примих да израдим програм за дочек гостију. Ја сам га и израдио и на идућој седници поднео али није примљен. Ја ћу вам га у идућем броју изнети па ћете видети да је програм био здраво леп.