Поставио сам две станице, једну у рејону варошкога кварта, испод Народног Позоришта, а другу на Западноме Врачару.
Ону станицу у варошкоме кварту означио сам као предајну станицу, а ону на Западноме Врачару као пријемну станицу.
И ево сад како сам извршио опит са предајом и пријемом телеграма на телеграфији без жица.
На предајној станици
Тачно у 10 часова и 22 минута пре подне отишао сам у посету госпођи Јелки.
Нисам јој одавно био и госпођа ме врло љубазно дочека.
„А што сте се ви тако отуђили“, рече љубазно и грациозно узнесе руку до мојих усана.
„Опростите, хиљаду пута вас молим за опроштење.“
„Заборавили сте ме.“
„Не, госпођо, али сам подивљао. Толико сам поверења у последње време изгубио код женског света, да сам већ и сам почео да га се клоним.“
Госпођа је села на плави отоман а ја на неки тако низак и мали табурет, да не памтим себе у таквој пози још од најранијега детињства.
„Изгубили сте поверење?“ настави госпођа Јелка кокетно, „ваљда зато што у вашем писању не остављате женске на миру“.
„А, ја мислим не зато. Та госпође воле кад се о њима говори по новинама.“
„Па зашто би иначе имали да изгубите поверење?“ упита госпођа живо, и радознало се наже према мени.
„Ја мислим зато, што сам већ добио прве седе.“
„Но, но, но… ви обешењаче, ви то ваљда мени пребацујете“, и унесе брзо своје, дијамантима окићене прстиће у косу, те поче нервозно да покрива косом једно место које се било разредило.
Ја уграбих овај моменат.
„Видите, госпођо, како сте неправедни према мени.“
„Ја?“
„Да. Пребацујете ми да сам вас заборавио и да сам непажљив према вама, међу тим, чуо сам овог тренутка једну интересантну новост па нисам могао да одолим а да не дођем до вас. Ко би ми други био пречи, коме би пре но вама саопштио.“
Госпођа захвално климну главом, награди ме једним слатким осмехом и дозволи ми да јој још један пут пољубим руку.
„Дакле?“ запита нестрпљиво.
„Нисте зар ништа чули о госпођи Мојковићки? Десет година после удаје, она је остала тешка. Замислите, то нико више не зна до она, њен муж, ја и сад ви.“
„Тешка?“
„Да!“
„Дозволите ми да се прекрстим левом руком. А од чега је забога могла остати тешка?“
„Не знам. Кажу, пила је аспирин, по један прашак на дан.“
„А пролази ли још г. Стојановић поручник сваки дан крај њене куће на коњу?“
„А не, кажу сад пролази пешке.“
Госпођу је јако изненадила та вест, те настаде за часак пауза.
Пошто сам сматрао да сам већ извршио предају телеграма, опростим се од госпође, која ми благодари на посети и дозволи ми и трећи пут да јој пољубим руку.
На пријемној станици
У пет часова и 34 минута по подне, истога дана, отишао сам у посету госпођи Сојки.
Чим су ме пријавили, отворила су се предамном врата њеног ружичастог салона који увек мирише на свеже љубичице.
„Не дам вам руку“, рече госпођа одлучно кад се ја сагох да је пољубим.
„То значи срдите се на мене“, приметих скромно.
„Не само што се срдим но ћу предузети и даље мере против вас.“
„Молим, да чујем своју кривицу.“
„Седите, па ћу вам рећи“. И госпођа Сојка једним елегантним, широким гестом показа на масу разноликих седишта по салону. Ја у забуни седох на клавирску столицу и већ осетих да ћу се на њој као каживетар окретати лево и десно али остах упорно при том да ја волем тврду столицу. У осталом, то ми окретање и згодније било, јер је госпођа Сојка већ позната као нервозна дама, која приликом примања посета увек шета.
„Ја седим већ као на осуђеничкој клупи и чекам тужбу државног тужиоца?“ рекох, да изазовем оптужбу.
„Да“, поче узбуђено госпођа Сојка, „жале ми се многе даме на вас. Ја сам решила да узмем иницијативу и да саставим суд жена који ће вам судити за кривице почињене слабом полу“.
„Ох, како ћете ме усрећити.“
„Усрећити?“
„Да. Ви не знате како бих ја волео да имам кривице према слабом полу; ви не можете да појмите како бих ја радо сео на оптуженичку клупу за кривице почињене нашим дамама.“
„Хоћете да будете мученик?“
„А не, на против, волео бих да ме суде као мучитеља.“
„Ја бих вас прва оптужила што ми нисте дошли у посету, ево већ три месеца.“
„И ја бих пристао на казну да шест месеца никако не излазим из ваше куће, да просто будем ухапшен.“
„Добро, добро“, настави брзо дражесна госпођа, „то ћемо већ видети на суду. Али вам озбиљно кажем да грешите што ми чешће не дођете. Знате ли ви да бих вам ја често пута користила материјалом за ваше фељтоне“.
„То нисам знао. А имате ли сад на пример што год интересантно што би могло као материјал послужити?“
„Разуме се!“ рече поуздано госпођа Сојка и прошета два три пут по салону па стаде преда ме.
„Нисте зар ништа чули о госпођи Мојковићки?“ настави дражесна госпођа живо, „десет година после удаје, она је остала тешка. Замислите, то нико више не зна до она, њен муж, ја и сад ви“.
„Тешка?“ згранух се ја.
„Да.“
„А од чега је забога могла остати тешка?“ упитах је ја наивно као каква ученица Више Женске Школе.
„Не знам. Кажу пила је аспирин, по један прашак на дан.“
„А пролази ли још г. Стојановић поручник сваки дан крај њене куће на коњу?“
„А не, кажу, сад пролази пешке.“
Пошто сам сматрао да сам већ примио телеграм који сам јутрос у 10 часова и 22 минута испратио, то се опростим од госпође, која ми благодари на посети и, сад већ помирена са мном, дозволи ми да јој пољубим меку и белу ручицу.
*
И тако дакле Марконијев проналазак има и код нас примене. А да видите није ни тако кратко одстојање од Позоришта до Западног Врачара.