Не мислим на велике политичке сукобе, као што је на пример последњи енглеско-турски. У осталом тај је сукоб већ и свршен попуштањем Турске, која се у својим политичким односима стално држи оне лепе истине да паметнији попушта.
Не мислим ни на оне силне политичке сукобе наших странака пред изборе, па ипак мислим на сукоб двојице представника двеју странака, који се ту пре неки дан десио.
Срели су се ту пре неко вече у кафани код „Белог Орла“ а нису се раније ни познавали нити су знали да су политички противници.
И један и други је Србин а кад се два Србина сретну у кафани о чему ће говорити до о — политици. Дакле и њих двојица запливају у тај разговор и како је свако бранио своју партију као „једину која ради за добро ове земље“ а нападао ону другу све грђим и грђим речима, није ни чудо што разговор загусти, па падоше оштре речи, стегоше се и песнице, опсова један другом нешто, па онда потеже један столицу а други флашу.
И тако би се тај политички разговор свршио као што се обично сва политичка објашњења свршавају да свет не прискочи у помоћ и развади две завађене стране.
Тад свака политичка странка седе за засебан сто и свака наручи себи вино. Онај омалени, дежмекасти — представник конзервативних начела — наручи бела вина; а онај високи, суви и кратковиди — представник слободоумнијих начела — наручи црна вина.
Разуме се, то што је један седео за једним столом а други за другим, што је свако имао преда се своје пиће и што су се са заједничког стола растали крвно завађени, није сметало њима, а све у интересу странака које представљају, да и даље наставе препирку, која је сад већ стекла неки блажији тон. Најзад су са свим ућутали и окренули главе један од другога.
У кафани док је било гостију био је па се растурило; остало само њих двоје, сваки за засебним столом. Кад је било већ пред поноћ, суви слободњак узе да пева неку песму; сам за се, за свој рачун. Дебељко, конзервативац промешкољи се, промешкољи па поче да секундира. Слободоумни престаде.
Мало затим конзервативац, увређен што је онај престао певати, отпоче сам неку песму. Слободоумни који је био неколико година секунд у „Београдском Певачком Друштву“ није то могао да издржи а тим пре што је песма била врло лепа и што би без секунда са свим пропала, била би без сваког ефекта. Промешкољи се и он, кашљуцну, метну прст у уво, па поче да секундира.
Најзад, како су се ти односи развијали и даље, није тако важна ствар већ је најважније то, да су они најпре због секундирања опет прешли за један сто, затим се сложили да је црно вино боље, наручили заједнички један литар, па онда се и куцнули и најзад пили брудершафт.
Код сваке нове флаше вина они су понова пили брудершафт и све се срдачније и искреније љубили и најзад постали такви пријатељи и толико су се заволели да нису ни једну чашу могли испити а да се не пољубе. Слободоумни се љубио чак и кад год је хтео да сркне кафу а конзервативац није хтео ни да штрцне соду у чашу а да се не пољуби са побратимом.
Затим су почели љубити и кафеџију и келнера; конзервативац је чак видо на келнерају једну мачку па му се ражалило и тужно се заплакао.
„Што плачеш, побратиме?“ пита га слободоумни.
„Па ето“, вели тужно кроз сузе конзервативац, „гледам ону мачку, па ме жао. Она није ништа више него једна животиња… жао ме је… ето, тако… имам меко срце па ме је жао“.
Кад је газда од кафане приметио да ни један од побратима не може више да изговори ни једно тврдо слово из српске азбуке и да са грдним напрезањем изговарају речи у којима има повише сугласника, реши се да направи „фајеронт“.
Мал’ се због тога није излегла нова свађа јер побратими хоће бар још једну кафу а кафеџија упорно остаје при „фајеронту“.
Најзад побратими пођоше заједнички из кафане, гунђајући на судбину, односно на кафеџију што тако поступа са њима.
Конзервативац — онај дебељко са „меким срцем“ — чак се заплакао.
„То није лепо“, вели кроз сузе, „оставити два слаба човека овако на улици, као сирочиће… незаштићене… и без кафе“.
„Нама се мора дати сатисфакција“, узвикује слободоумни.
„Шта да нам се да?“, пита дебељко.
„Кафа!“ одговори одлучно слободоумни.
„Јест, морамо наћи кафу. Хајде, побратиме, да се закунемо, да један другога нећемо издати догод не нађемо кафу.“
„Заклињемо се!“ узвикнуше обојица, дигоше руке у вис и полетеше један другом у наручја те се слатко изљубише.
И сад настаде ноћна шетња од кафане до кафане али нигде врата отворених. Већ је три сата по поноћи па, ако и није кафана отворена а оно је ватра већ угашена. А побратими морају попити кафу па ма шта било.
Те ајд до „Сложне браће“, те ајд до „Лепе Катарине“, те овамо, те онамо, нигди кафе. Враћајући се најзад очајно од „Лепе Катарине“ као последње и сад већ изгубљене наде, стадоше побратими насред улице и почеше да размишљају, где ли би могли добити кафу.
„Ја знам где би могли, али далеко је“, вели слободоумни побратим.
„Где, брате, казуј где?“
„Господарска механа сад се већ отвара, јер сељаци већ пролазе после поноћи на пијацу.“
„Ајдемо, побратиме… заклели смо се, ајдемо.“
„Далеко.“
„Није далеко, нека је и преко света па ћу ја за мога побратима ићи… ајдемо.“
„Не могу. Теби је лако, ти си здрав, ал ја не могу, мене боле ноге.“
„О брате!“ растужи се побратим са „меким срцем“, „па шта ћемо сад? Да има фијакера па да узмемо фијакер… ал ето, нема… нема, побратиме“.
Силазећи улицом у том тужном расположењу, на један мах побратим — дебељко застаде пријатно изненађен.
„Побратиме!“ узвикну он.
„Шта је?“
„Ено кола, ено кола, ајдемо у Господарску механу.“
Побратим се окрете и збиља, спази пред једном коларницом неке таљиге које су ту извесно дотеране ради поправке.
„Па јест“, вели побратим, „видим кола али… нема коња… зар не видиш да нема коња“.
Побратим-дебељко се опет забрину.
„Ама, па зар не можеш баш никако пешке, побратиме.“
„Не могу, боле ме ноге.“
„Е, кад је тако“, рече одлучно побратим са „меким срцем“, „а ти седи у ове таљиге“.
„Ама, нема коња.“
„Ја ћу вући.“
Те хоће бити, те неће бити; најзад се побратим, онај суви, попе у кола а дебељко се упреже и потеже те низ Цветни трг па крај Лондона низ Кнез-Милошеву улицу, па крај Монопола те топчидерским друмом.
Оволико побратимског пожртвовања, нема нигде у нашим народним песмама и причама забележено.
За колико су времена стигли до Господарске механе, Бог ће га свети знати, тек кад стигоше а побратим-кочијаш сиђе с кола и побратиму-коњу вели:
„Ти, побратиме, остани упрегнут. Идем ја да видим има ли кафе, па ако нема да терамо даље.
Уђе побратим-кочијаш у кафану, кад тамо а ватра се разгорела.
Побратим куцну у сто:
„Може ли бити кафе, момче?“
„Може“, вели дремљиви момак.
„Скувај две; једну за мене и једну за мога коња.“
Момак се избечи и запрепасти а побратим-кочијаш изађе напоље, испреже побратима-коња и уведе га у кафану.
И тако — побратими попише кафу, као што су се и заклели.
⁂
Како су после узбрдо ишли, како су се вратили у варош, јесу ли још где на колима свраћали, све ја то не знам али знам то је да се сутра дан које од пића а које од умора побратим коњ врло доцкан пробудио. А кад се пробудио, сад већ трезан, почео је да размишља о свему што је било прошле ноћи и размишљајући, он се у један мах стресе пред једном претпоставком која му пуче пред очима.
Он и побратим-кочијаш припадају двема партијама које сад, у очи избора, воде очајничку борбу, они су се синоћ због тога посвађали а затим се измирили. Да ли се није онај претварао и намерио да га само као политичког противника изигра, да ли неће данас или сутра изаћи у којим новинама опис, како је тај и тај, члан те и те партије, био упрегнут у таљиге као коњ. Ако би то било, веће бруке не би могло бити. Оно код нас је бивало то да се политички противник јаши, али да се преже у кола и то у сред престонице, то још није било.
И побратим-кочијаш паде у очајање, јер ће то бити и ништа друго. Па како да сузбије то?
Све мислио па једно смислио. Диже се у полицију па тужи побратима-кочијаша за увреду части да би предупредио могућност да се побратим-кочијаш овим случајем користи.
Побратим — кочијаш се на изјашњавању правда како он није силом презао побратима — коња. Сам је хтео и још га молио да седне у кола.
Грешни писар, обрћи овамо обрћи онамо, па никако незна како да квалификује дело и како решење да донесе, а увиђа да ономе што је теглио кола, мора дати ма какво задовољење.
Најзад се досети и донесе решење по коме оптужени, побратим — кочијаш, има тужиоцу — побратиму — коњу — да плати фијакерску таксу за два и по сата вожње и то дуплу таксу за ноћну вожњу.
И тако се ова ствар свршила, те неће ни излазити у јавност.
*
Ја им нисам крив што сам и ја чуо о овоме.