Ја сам још прошлога месеца био на небу, шетње ради, и отуд сам послао уреднику један допис под насловом „Небесна хроника“. До душе и сам сам слутио, да то уредник неће смети штампати. И тачно је било. Овим сам хтео само да поставим читаоцима „Политике“ до знања: да ја, иако сам хром, умем и да летим.
Мени су већ досадиле ове земаљске, нарочито београдске хронике, које имају за предмет стално: општинске комисије, комесаре, споменике, одборе, концерте и све остало, па сам хтео мало да завирим и у Седмо Небо — е, али ми уредник не даде. Обећао сам још, да ћу се упознати са Бен-Акибом, па да и њега поведем на небо, те би вам он могао боље него ја, описати како је тамо. Али кад све то није могло бити, то се ја ономад случајно упознах са Бен-Акибом баш пред општинским судом где је разбирао, како ми сам рече, има ли каква нова комисија.
Како сам нешто журио, то га замолих, да увече, у 9 сати, дође на Калимегдан, па ћемо одатле на торањ Саборне Цркве, а одатле видећемо на коју ћемо страну.
„На торањ Саборне Цркве, зграну се Бен-Акиба и осврну се да види, да нема каквог доктора у близини.
„Да, да, на торањ и то баш на оном крсту, а одатле, но, до виђења, ви ћете доћи.“
Ја одох а Бен-Акиба остаде као споменик.
У вече у 9 сати, нађох Бен-Акибу на Калимегдану.
„Мило ми је што сте дошли“, рекох му, „дајте ми вашу руку, полетосмо горе, у небо“.
Кад бесмо изнад богословије Бен-Акиба, видећи (морао је да звири на око!) да ми баш озбиљно летимо („летимо тако кроз овај лепи свет“) и да су испод нас кровови и улице, дрекну уплашено. Али већ беше доцкан! Ми смо стајали на крсту на торњу Саборне Цркве и то он са десне стране, а ја са леве, Бен-Акиба се држао рукама за громобран и гледао на Београд, Београд одозго, осветљен електриком.
„Ма, ко сте ви, човече“, рече ми Бен-Акиба, „пошто се поврати од страха и усхићења“.
„Ја. Ја сам доле, у Београду, сарадник ‘Политике’, као и ви, а овде, горе, над Београдом, ја сам Хроми Даба, т. ј. ђаво, а познато је већ да ђаволи лете. Према томе, логички, и ја летим, па сам и вас позвао мало у шетњу.“
„Ја сам вам веома захвалан“, рече ми он, а ко зна шта помисли. „Него, како би било да се ми сиђемо.“
„Шта! Да сиђемо. Не, драги Бен-Акиба, сад ћемо ми тек да почнемо нашу шетњу, шетњу кроз ваздух, па ћу вам ја показати ствари, које ви, и ако живите 2.000 година, још нисте видели. Дајте ми руку.“
И ми полетесмо.
Кратко време смо летели а потом стадосмо на Универзитет т. ј. на ону стаклену собицу одакле се гледа на пожар.
Стражари су, наравно, спавали.
„Сад ћемо, рекох Бен-Акиби, да видимо, шта се ради по београдским кућама. Ја ћу учинити, да са ове висине видиш, као у огледалу, шта се догађа по београдским собама.“
„Ама, да ниси ти Лесажов Хроми Даба. И он је такав чаробњак.“
„Нисам. Ја сам његов брат од стрица.“
То рекох и манух руком изнад Београда.
БЕН-АКИБА: Погледај, да није у оној кући пожар. Ено се она соба сва црвени, а један у униформи, сигурно ватрогасац, силази кроз прозор. Слушај, ено већ и пуцају…
ЈА: Ниси погодио. Та соба је будоар једне госпође, осветљен црвеном електричном сијалицом. Оно није ватрогасац већ полицајац. Враћа се са састанка, до душе ненадлежним путем. Муж опет, који не зна када се треба вратити кући, пуца на тога незваног (бар с његове стране) госта.
БЕН-АКИБА: Аха. Љубавни роман.
ЈА: Јест. И због тога си морао после да читаш по новинама овакве америчке огласе: „Сви састанци, заказани за овај месец, одлажу се до даљег споразума. Дон Жуан“. Или овај: „Х. У. Не долази 17. док се мало не смири овај догађај. Z“.
БЕН-АКИБА: А погледај оног тамо што шета по соби, нешто чита и млатара рукама. То је сигурно глумац — учи улогу, или ће бити универзитетлија — буба предмет.
ЈА: Ни једно, ни друго. То је народни посланик, спрема за скупштину говор који је добио од клуба. Има само да га научи напамет.
БЕН-АКИБА: За какву скупштину кад је она распуштена!
ЈА: Па то и јесте оно што је најсмешније. Тај пријатељ и не зна да је скупштина распуштена, јер одавно није био на седници, а новине не чита. Знаш, човек са села.
БЕН-АКИБА: (смеје се и бележи нешто у свој нотес).
ЈА: Него, хајдемо сад на друго место. И ми слетисмо са Универзитета…
Управо ја слетох са кревета на патос. Којешта! Више нећу да сањам овакве снове, од којих ме после болу леђа.