Ви сви знате за чаробну моћ кућне капице доктора Фауста коју само треба метнути на главу па ће свако онај с којим разговарате морати вам казати праву истину. Гледали сте извесно тај комад у Народном Позоришту.
Е, видите ту кућну капицу ја сам ових дана добавио из позоришне гардеробе и корисно се послужио њоме. Направио сам неколико посета и о њима ћу вам причати.
*
Отишао сам најпре једном распуштеном народном посланику и одмах му поставио питање.
„Шта мислите ви о данашњој ситуацији и ако се будете кандидовали са каквим програмом и са каквом паролом мислите то учинити?“
„Ја?“ поче посланик озбиљно, „па, видите, право ћу вам рећи. Данашња је ситуација врло тешка. Ми сви морамо жртвовати своје личне размирице како би народу олакшали и извели земљу из ових трзавица. Ја мислим и заложићу се сав, као што сам се и до сад залагао, да народу помогнем, да он привредно ојача и финансијски се среди. Ја ћу очајно агитовати да дођем поново за народног посланика, само да би могао у том правцу развити најодлучнији рад…“
„Пардон, да вас прекинем. Јако ми зебе глава, немате ништа против да покријем главу?“
„О, молим, изволте.“
И ја извукох из џепа ону капицу па је метух на главу.
„Молио бих вас дакле да наставите где сте стали.“
„Ја… овај…“ настави посланик, „право да вам кажем, ја то лажем, лажем као ђаво да ја мислим на народ. Од куда ја да га спасавам, свак нек гледа сам себе. Зар ја нисам, молићу, себи најпречи, реците сами? Дакле, то је истина, очајно ћу се борити да дођем опет у Скупштину јер петнаест динара дневно то је ванредно лепа ствар. Нема посла на коме би ја могао зарадити петнаест динара дневно. Верујте ми?“
„О, потпуно вам верујем.“
„Па онда, господине мој, ја меркам и једну лиферацију, а добићу је, морам је добити па макар шта било.“
Ја скидох капицу а посланик се узневери, проби га зној и поче да колута очима.
„Ја… овај… како да вам кажем… па јесте знате…“
И толико се збуни да ми ни речи даље није умео проговорити.
*
Одатле одох господину професору П. Он вам је познат по својим научним радовима и врло оштрим и стручним критикама којима прати све научне појаве код нас.
„Господине професоре, рад сам да сазнам ваше мишљење о стању научне критике код нас?“
„Та“, учини професор, „она има веома мало представника. Ми је покушавамо да створимо али… Видите, ви не можете ни веровати, колико на пример мене или рецимо другога, труда стане да напише једну научну критику. Ја морам да прочитам целу литературу тога предмета, ја морам…“
„Пардон, да вас прекинем. Јако ми зебе глава, немате ништа против да покријем главу?“
„О, молим изволте.“
И ја извукох из џепа ону капицу те је метнух на главу.
„Дакле… где сам оно стао?“ настави професор узбуђено, „а, да; дакле то мене стаје знате силна труда. Ја до душе крадем, крадем од страних писаца и то није да кажете да крадем мисли или рецимо реченице, не, Боже сачувај, већ ја крадем читаве ставове. А зашто не би молим вас, на тај начин ја постижем двоје: прво, добијам лепе хонораре а друго, постајем славан човек а све то ништа ме не кошта. Ево молим вас сад баш радим једну ствар, показаћу вам одмах и одакле сам је макао, ево…“
Ја скидох капицу а професор се узневери, проби га зној и поче да колута очима.
„Ја… овај… другим речима… управо… да… кад се ствар узме с друге стране…“
И толико се збуни да ми ни речи даље није умео проговорити.
*
Отишао сам одатле госпођи Р. чланици одбора за приређивање концерата на Калимегдану а у корист пострадалих Старосрбијанаца и Маћедонаца.
„Госпођо, ви ми нећете замерити што вас узнемиравам. Рад сам да сазнам где што о раду вашег одбора, како бих могао о томе писати. Познато ми је, госпођо, да сте ви управо душа тога одбора и да радите на идеји са највећим пожртвовањем.“
„Ах, господине“, узе госпођа Р. реч. „Ви не можете ни замислити колико ме боли судбина те наше ојађане браће. Ја бих чини ми се жртвовала све и не бих пожалила на своје имање, а већ труд је најмање што могу дати…“
„Пардон, да вас прекинем. Знам да ми молба неће бити ни мало учтива али, госпођо, ја рачунам на вашу великодушност.“
„А шта би хтели?“
„Госпођо, мени јако зебе глава, да ли ћете се љутити ако је у вашем присуству покријем?“
„О, молим, изволте.“
И ја извукох из џепа ону капицу па је метнух на главу.
„Да… кажем вам, не жалим ни мало свој труд“, настави госпођа Р. „јер најзад ви морате знати да ја имам две кћери за удају па се морам трпати у сва могућа друштва и све могуће одборе. Није ту главна ствар што су Македонци у очајном положају, него што су моје ћерке већ у очајном положају. Ја их знате морам удати и морам измишљати тако разне одборе и разне забаве. А најзад, немојте ценити по седој коси мога мужа, ја се богами осећам још млада, па волем и ја мало да изађем у свет. А после…“
Ја скидох капицу а госпођа Р. се узневери, проби је зној и поче да преврће очима.
„Ја… овај… да то сам хтела да кажем… управо… не знам ни сама како да се изразим…“
И толико се збуни да ми ни речи даље није умела проговорити.
*
Најзад се вратих својој кући и да би ми се свако од укућана одмах исповедио, метнух још с капије на главу кућну капицу Др. Фауста и уђох у кућу сасвим озбиљно. Али ме жена дочека одмах с питањем:
„Богати, реци ми, где си ти синоћ био?“
„Ја, па разуме се био сам… био сам… био сам… и једва се сетих да ми је капица на глави и да ћу се изланути.“
Зграбих је, стрпах је у џеп и таки је вратих гардероби Народног Позоришта јер њена чаробна моћ може још учинити да и ја о себи почнем говорити истину. А то би било зло.