Јуче сам покушао да набројим имена странаца, српских пријатеља, која би из благодарности ваљало дати новим и некрштеним престоничким улицама. Ако сте прочитали, видели сте колико сам муке при том послу видео па ипак их нисам могао наћи више од четворице. Код петога нисам умео ни маћи.
Видите ипак, како је то добра ствар кад погдешто преноћи у глави. Да није било тога ја се не бих сетио још једнога имена те би се тако огрешио према једноме од највећих српских пријатеља. То је Канта, и ја предлажем да се једна од угледнијих београдских улица назове: Улица Канта.
Многи ваљда и не знате ко је то Канта? Ви извесно мислите, то је какав страни државник који се у одсудном тренутку заложио за интересе Србије; или ваљда какав беседник светскога гласа, који је као оно Кестелер, силном и снажном речи одбранио достојанство српскога народа пред Европом или мислите књижевник који је писао и уздизао Србију или можда научар, који нам је однеговао неколико генерација спремних и ваљаних младих научника који сад на својим плећима носе ону зграду коју зовемо културом младе Србије?
Не, сви се варате. Канта је шнајдер, Канта је обичан бечки шнајдер који држи радњу у Laudon-gasse (Број не памтим али их има који га памте).
Ви знате да је Беч прва станица у иностранству на којој су се наши млади синови, жељни науке, уставили. Беч нам је први послао прве докторе, Србе, прве апотекаре Србе, па онда и правнике и инжињере. И ма да су се доцнија поколења растурала и по другим градовима европским, Беч је још увек остао највеће средиште Срба студената на страни и увек их је тамо у највећем броју.
Е, та наша деца, ти млади људи који се тамо школују, па било да су државни питомци или да се школују о трошку својих родитеља, ипак су у туђем свету сирочићи без игде иког свога.
И онда можете мислити, како је њима пријатно, како им је драго, како им је мило, кад се нађе један странац, као што је овај Канта, који им отвори не само срце него и кредит.
Јест, јест, то је тај Канта који од почетка препорода наше младе државе одева на кредит све Србе ђаке у Бечу и који је у том погледу толико широкогруд, да је пре нашега патриотског друштва Св. Саве, прогласио кроз своје трговачке књиге начело: „Брат је мио које вере био“.
И нема готово данас у Србији министра, нема доктора, нема адвоката, нема инжињера, ако је само био бечки ђак, да му још и данас не дугује. С тога ћете видети сиромаха Канта да већ од двадесет година на овамо, сваке године путује по Србији те јури по разним срезовима своје дужнике и скупља вересију. Не дође он само до Београда као што други чине, већ обиђе сваки кут Србије, где год има каквог среског лекара.
После познатога научника Каница, Канта је једини странац који је скроз пропутовао Србију и који познаје сваки њен кут, сваки камен и сваки грм.
А за то добро срце и за ту велику љубав према нашој отаџбини и њеним синовима, доживео је он једну ретку радост, која не верујем да се десила још коме шнајдеру. Кредитирао је једнога медицинара нашег који је за тим постао и доктор. Путовао је за њим по разним срезовима читавих двадесет година али се никако нису могли срести. Након толико времена, пуних двадесет година, дође у његову радњу у Laudon gasse (ја не знам број ал има их који тачно знају) један стидљив младић и донесе му писмо. То онај доктор, који још није платио дуг, моли Канта, да му кредитира сина који ће у Бечу учити на универзитету. Можете мислити како је то потресло Канта; сузе су му удариле на очи од задовољства што га се његов стари дужник после толико времена сећа.
О, оденуо је он толико генерација наших, и оцеве и синове, те нису остали голи, нити су на зими промрзли, па им тако давао могућности да сврше своје школовање и све на корист своје миле Отаџбине.
Оно има и у другим градовима европским шнајдера који кредитирају Србе ђаке, али нису тако стрпељиви као Канта. Ето у Паризу познати шнајдер Гавалда, кредитирао Србима па — полудео; па онда у Минхену шнајдер Диперт из Гликштрасе („несрећник из улице среће“) кредитирао Србима, па — обесио се. Али Канта стрпљиво кредитира и очекује да ће ваљда наићи једном једна генерација Срба која ће уредно плаћати.
Једном нам је само Канта учинио тешку неправду. Чуо он да ће се у Београду одржати лекарски конгрес и срећно падне на мисао да и сам дође на тај конгрес. Не зато да држи какво предавање већ зато што је знао да ће се на конгрес скупити лекари из свију крајева Српства, те ће их после толиких година видети све сакупљене и наплатити велики део вересије.
Стигне он у Београд и дође на конгрес пре подне. Разуме се, није хтео да узнемирава свечаност отварања него је оставио ствар за после подне. Кад се после подне Канта појави, више од две трећине лекара нема на конгресу и, што је најгоре, чује да су отпутовали својим кућама. Конгрес је продужио рад са онолико чланова колико је остало а Канта је врло сажаљевао случај што је он крив да се растуру приви српски лекарски конгрес.
Ето, именом тога Канта ваљало би назвати коју од београдских улица а ја се надам да ће бити и кој од одборника београдске општине који му је дужан, те ће мој предлог потпомоћи.