Прекјуче ме дозва уредник и рече:
„Ви сте ваљда чули да је општина изабрала једну комисију?“
„Опет комисију?!!“ упитах ја, пљеснух се шакама и пребледех као крпа.
„Да“, вели уредник, „комисију за крштавање“.
„А тако? Е, то је већ нешто сасвим друго. То значи да општина хоће да узме у своју режију крштавање деце.“
„Та не деце, забога“, упаде пргаво уредник, „сачекајте да вам кажем све. Општина је изабрала комисију за крштавање улица. Има неколико некрштених улица у Београду, па их ваља крстити“.
„Мени је врло мило што општина води рачуна и о верским осећајима својих становника. Али ми реците г. уредниче, шта хоћете ви у ствари од мене; да присуствујем ваљда том крштењу као репортер?“
„Боже сачувај. Већ ако имате какву згодну идеју, какав згодни предлог, ја бих рад да га мој лист донесе. Идите одмах кући и направите ми списак заслужних људи чијим би именима ваљало крстити улице.“
Одмах сам отишао кући и легао на посао. Разуме се, нисам направио списак живих заслужних људи, прво с тога, што није обичај давати улицама имена живих великана, а друго с тога, што у Србији, нико и никад не може бити начисто, ко је заслужан човек а ко није. Као што и сами знате, код нас има толико много заслужних људи, да им се ни броја не зна а у исто време има их тако мало, у истини заслужних људи, да су вам и прсти на једној руци сувишни ако би хтели да их пребројите.
И шта сам могао онда, него да их потражим међу странцима. Та нема земље на овој лопти, која нема својих пријатеља који су је задужили и којима је она тај дуг дужна бар пажњом да врати. А где ћеш лепше пажње, но назвати какву престоничку улицу именом човека који ти је Отаџбину задужио.
Дакле решим се такав списак да направим и да га преко „Политике“ објавим, како би га комисија узела у обзир приликом решавања. Превијем два табака, испишем бројеве 1, 2, 3, 4, 5… све до 100, ко велим доста ће бити стотињак имена. И почнем:
1. Јастребов,
2. Мајков,
3. Ранке,
4. Кастелар.
5. . . . . .
Код 5, се замислим, почнем се чешати, почнем гристи перо, устанем, прошетам, попушим и једну цигару, али никако да ми падне на памет, кога пријатеља српског народа још да запишем. Најзад сетим да сам рђаво почео, поцепам оба табака, превијем друга два, напишем опет бројеве од 1 до 100 и почнем.
1. Кастелар,
2. Ранке,
3. Мајков,
4. Јастребов.
5. . . . . .
И опет станем. Узмем атлас преда се, нађем Европу и станем разгледати редом државе.
– Русија: Јастребов, Мајков.
– Немачка: Ранке
– Француска: ?
– Енглеска: ?
И онда испишем целу карту Европе знацима питања. Нигде пријатеља, нигде човека који се истакао љубављу према овоме лепоме парчету земље. Бугарска, јучерања Бугарска, половину својих престоничних улица искитила је именима странаца-пријатеља који су је задужили. Да је Софија још три пут онолико велика па не би имала довољно улица те да укаже пажњу свима својим пријатељима на страни. А ми?
И кад бих ја сад хтео да се растужим и да вас, читаоци моји, растужим и онерасположим, ја бих се пред овим страшним фактом дуже задржао. Али нећу, многи од вас сутра славе, а славим и ја, па што би Ђурђев-данак дочекали нерасположени. А најзад, ви сте и навикли на мене да сам увек весео и расположен, те што бих сад доводио у незгодан положај и вас према мени и себе пред вама?
Зар није боље да зажмуримо пред истином коју сам поменуо. Та ми смо и онако навикли да пред таквим истинама увек зажмуримо.
Да не би даље о горњем факту размишљали а и утехе ради, рећи ћу вам ово. Док су тако страни народи према нама неправедни, ми видите нисмо према њима. Кад би ма којој држави на свету пало на памет да коју од својих престоничких улица назове именом каквога Србина, нашла би се увек међ нама довољно имена, јер међ нама има пријатеља свачијих.
Узмите на пример Петроград. Кад би Петрограду пало на памет да свој Невски Проспект или рецимо Болшаја Улицу, назове српским именима, он би извесно проспект назвао Алимпијев Проспект по Алимпију Васиљевићу, а Болшоју би назвао Пантин Сокак, по Панти Срећковићу.
Или баш не морамо узети Русију, јер рецимо то је братска земља, па је ми морамо сви волети због крвних веза. Него узмите и коју хоћете другу земљу, па ћете видети да ни једна не би дошла у неприлику, кад би улице своје престонице или које друге вароши, хтела да назове именом којега Србина. Ја ћу баш навести и неколико примера:
У Лондону би се на пример врло лепо могла једна улица назвати Американчева а друга Мијатовићева. И како би то још лепо звучало, на пример: Уајт оф Никола Американац Стеедрлинг.
Па онда, данашња чувена мадридска улица: Лас Казаз дес Регас, зар се не би могла назвати: Регас дес Давичоелас?…
У Стокхолму би се на пример рибља пијаца, или позната винарска улица, могла назвати по имену професора Милана Шевића, јер је он у српству први пронашао Ибзена. Да није било њега, Ибзен би све до данас био неоткривен.
Па зар није тако исто Др. Тића Ђорђевић пронашао Румуне? Те зар се неби једна букурешка улица могла назвати: Тићула-шору?
Или зар се једна улица у Дубровнику неби могла назвати: Цеста Паје Франћеза?
Па хајде ако хоћете чаки и у класичну Помпеју, те реците зар се и тами не би могла једна улица назвати: Виа Туромана а друга рецимо Виа Каилка, по нашем Спири.
А најзад, ако вам је мала земљина кугла, хајте и у виши свет, ако само признајте да на планетама има живота. Па реците, зар се не би једна од Венериних флека што се кроз телескоп виде, могла назвати: Флека Др. Бране Петронијевића.
Ето, међ нама има пријатеља целога света и новога и старога, па чак и пријатеља непознатих светова у васиони, а ми их у свету немамо ни онолико колико би нам требало нових седам осам улица да крстимо.