Као што сваки народ има своје особине и врлине, као што је на пример народни понос, пожртвовање, храброст и т. д. тако сваки народ има и своје слабости. Слабост једнога народа је лукавство, другога сујета, трећега ово а четвртога оно.
Ја не знам да ли ћу погодити али готово би хтео да тврдим да је наша слабост — наше комисије. Јесте ли ви приметили да ми не умемо већ ни један посао да свршимо без комисије? Ја се чудим само, како то да нисмо до сада увели комисије у чисто приватне односе. Могли би на пример при женидбама изаслати комисију на лице места и то како комисију са стране младине тако комисију са стране младожењине.
Ама пођите од државе па сиђите до општине и кажите ми који је то посао који смо ми свршили без комисије. И онда зар вам је чудо што ја ово наше парче отаџбине називам земљом комисија и што сам готово дошао до уверења да су комисије наша народна особина.
А чим сам једном пао на такву мисао одмах сам, као што би то сваки лекар учинио, потражио болести узрока. Ви знате да се код болести деце лекар разбира и о здрављу родитеља, да се види није ли то од некуд наследна болест. И ја сам пошао тим путем те да разберем нису ли од некуд и наши преци боловали комисијском болешћу.
Зарио сам се већ неколико дана у све „Историје у Српскога народа“ и оне које је одобрио Главни Просветни Савет и оне које није одобрио и оне чија су издања потпомогли Чупић, Коларац и Књижевна Задруга и оне, које нису помогли. Претурао сам и стране писце и стране изворе, да видим само јесу ли и наши стари вршили своје послове преко комисија. Јер, ако је то код нас одиста наслеђена народна болест, онда је врло вероватно да је не пример Милутин одредио комисију за „пријем Грачанице“, па Стеван комисију за „пријем Дечана“, па је Душан морао имати бар неколико комисија: „за израду законског пројекта“, па онда „за испитивање услова Кантакузенових“, па комисију „за израду церемонијала за крунисање“, и т. д. и т. д.
И труд ми је уродио плодом, пронашао сам кад је постала прва српска комисија и то сам пронашао да је то било у много већој давнини но што сам ја и мислио.
У осталом ви сви знате за ову особину српске историје, да у њој сваки историчар може доказивати шта хоће: Вукашин је убио Уроша, Вукашин није убио Уроша, Вук је издао, Вук није издао на Косову; Срби су имали златан новац; Срби нису имали златан новац; ко је био Ђемо Брђанин; ко није био Ђемо Брђанин и т. д. И не само то, већ и све друго можете код нас доказати, па зашто онда не би и ја могао доказати постојање прве српске комисије још у осмом веку.
У осталом ја ћу се за своје тврђење позвати на истинита историјска факта. Отидите, молим вас у Библиотеку и нађите Acta Senetorum. October IV. стр. 177 (Ev. Bolland 1886.) па ћете се уверити да су факта која ћу вам изложити скоро истинита.
Дакле то је било око 780. године, кад су Словени напали Солун. Тада: „Један од њих који је био вешт у машинама, измисли (пронађе) једну чудно удешену кулу са којом је он тврдио да ће Словени сигурно освојити Солун.“ Све ово довде је лепо и није ништа необично јер се и другоме народу могло десити да измисли кулу. Али даље овај историјски извор вели: „Кад је он устројио машину она је кнежевима словенским била приказана и они су је одобрили“.
Ето дакле јаснога трага о првој комисији и њеноме раду. Кнежеви су саставили комисију и одобрили проналазак. И немојте сад мислити да је тиме и свршена ствар. Ви знате за онај факт да све што се преко комисије ради испадне наопако. И ти Словени што су Солун нападали били Срби и данашње наше комисије воде своје порекло од праисторијских српских комисија, па извесно да су и све добре и рђаве стране комисијске, наслеђе од предака.
Ево шта даље поменути историјски извор тврди: „онда су са том машином напали на Солун, али машина није ‘функционисала’“.
Као што видите тачно српска комисија. Прегледала машину, примила а кад је требало да ради, она „није функционисала“. Бугари у своме претераном шовинизму тврде да су ти Словени који су нападали на Солун, били Бугари. Нама не треба јачег историјског податка да докажемо да су то били Срби, но што је овај рад прве српске комисије.
Жао ми је само што нисам могао да пронађем колика је дијурна била ове прве српске комисије. Ако још и то пронађем ја мислим да ћу решити један велики историјски проблем и утврдити да су комисије код нас оправдана болест.