Готово сви београдски листови објавили су и забележили да се у последње време збира у Београд жандармерија из унутрашњости. Многи су листови то покушали да објасне а остали су само, на крају белешке, ставили знак питања. Природна ствар да је и мене цела ствар заинтересовала, па сам се на надлежном месту и распитао. „Надлежно место“ ме је врло предусретљиво обавестило и тако сад знам у чему је ствар.
Дакле жандари се не збирају у Београд због не знам овог и оног, него су они сами, својом сопственом иницијативом, одржали један жандарски конгрес, па можда су донели и одлуке које се односе на положај жандарма у опште и регулисање њихових односа према грађанству.
Како сам ја био на томе конгресу, то ћу по новинарској дужности овде изложити цео рад, како би читаоци „Политике“ били тачно обавештени о овој културној појави.
Конгрес је одржан у дворишту Управе вароши Београда, између фотографског атељеа и „Полицијског Гласника“ и затвора Управиног. Од публике је присуствовао само Др. Владан Ђорђевић који је нарочито за ову прилику ангажовао себи једну собу у Управи вароши.
Конгрес је био многобројно посећен и може се рећи да је у свему владао ред и мир.
За председника конгресу, изабран је једногласно Љубојевић, апсанџија Управе вароши, с обзиром на то, што он већ има звоно као најважнији атрибут председнички.
Поднаредник — апсанџија заузе своје председничко место, цимну у звоно и заблагодари се на поверењу од прилике овим речима:
„Ма да је мене, браћо, као апсанџију врло тешко тронути, ја вас уверавам да ме је врло тронуло ваше поверење. Вама је познато да ја већ по своме позиву уживам поверење толиких и толиких људи (и ту значајно диже у вис један грдни свежањ кључева) или управо, они уживају моје поверење, односно, да се јасније изразим, они су мени предати на поверење. (Одобравање) Онда ћете ми веровати да ме је и ваше поверење обрадовало. Ја отварам збор и поздрављам све вас са: срећан вам рад!“
На ове топле речи жандарм бр. 371 се заплака као дете, а остали бурно поздравише председника.
Председник затим опет цимну у звонце и рече:
„Члан конгреса бр. 412 има реч!“
БРОЈ 412: Господо и браћо! Ја хоћу да изнесем пред вас једно тугаљиво питање…
БРОЈ 279: (Упада му у реч) Нећемо, не волемо тугаљива питања!
БРОЈ 412: Али, молим вас саслушајте ме. (Жагор. хоћемо, нећемо!)
БРОЈ 729: (Надвикује све јер је погранични жандарм, па запео оним гласом којим се из карауле довикује са другом караулом) Молим вас, будите парламентарни, нисмо ваљда народни посланици; нас није овде народ послао, нити имамо дијурне, па да узалуд трошимо време лармајући. (Одобравање)
ПРЕДСЕДНИК: (Узбуђен) Члан конгреса број 412, нека настави!
БРОЈ 412: Дакле, хоћу да изнесем једно тугаљиво питање. Тиче се тога да нађемо разлоге томе: шта је то што ружи наш жандарски углед у народу. Не осећате ли ви да смо ми из дана у дан све мања власт. Камо га оно златно време, кад сам ја у срезу био важнија личност од капетана а сад? Па оставите срез, тамо се још некако и може али ево овде, у сред престонице ја идем улицом а окрећем се на све стране са зебњом очекујући с које ће стране да ми се викне: уа! Ја то сматрам као једну од врло важних ствари и молим г. председника да је као прву стави на дневни ред. (Тако је!)
ПРЕДСЕДНИК: Члан конгреса број 172 има реч!
БРОЈ 172: Слажем се са председништвом али налазим да опадању нашег угледа треба прво да потражимо разлога у нама самима. Тако на пример, ја мислим да је наш рад врло изгубио од свог угледа од како су и патролџије обучене у жандарску униформу. (Жив покрет и протести) Ја ћу то и потврдити, молим вас. (Није тако, нећемо да чујемо.) Не чини, господо, човека униформа; патролџија остаје патролџија… (Доле, уа, доле!)
ПРЕДСЕДНИК: (замане кључевима да удари једног опозиционара које је викнуо: „уа!“ али сети се свога достојанства и уздржи се)
БРОЈ 647: Молим за реч!
ПРЕДСЕДНИК: Немате реч!
БРОЈ 747: Говорим у име бивших патролџија (Нека му се да реч! Хоћемо сваког да чујемо!)
ПРЕДСЕДНИК: Члан конгреса број 647, има реч.
БРОЈ 647: (Буса се у прса) Ја се господо с поносом сећам моје патролџијске прошлости и недам да то нико овде помене. Варате се да је то то, што наш углед руши. Ја мислим да пре наш углед руши то што нас за свашта употребљавају. Узмите само ово молим вас: на пример у позоришту нема публике, а они нас пресвуку у цивил да би само било што више публике. И то нас воде на такав комад који ми апсолутно не разумемо. Ако се тако продужи, онда ће једног дана, кад рецимо нема путника на железници, употребити нас као путнике или, кад на пример ђаци универзитета праве демонстрације па неће да посећују предавања кога професора, употребиће нас преобучене као слушаоце дотичног предмета, па, ако то тако потера, кад опозиција рецимо у скупштини води опструкцију, могу нас још понудити да попунимо и посланичка места, и ко зна нашто нас све могу употребити. (Опште одобравање. Чују се поједини гласови: „Нећемо да будемо народни посланици!“)
ПРЕДСЕДНИК: Усваја ли се да то уђе у резолуцију. (Усваја се.)
ПРЕДСЕДНИК: Како смо ми сви неписмени, замолићемо г. Перу, бившег жандара и садањег писара среског, да нам изради резолуцију. (Усваја се)
ПРЕДСЕДНИК: На дневном је реду, да изаберемо један дан у години као наш жандарски празник, којом ћемо се приликом сви збирати у Београду.
БРОЈ 188: Молим за реч!
ПРЕДСЕДНИК: Члан конгреса број 188 има реч.
БРОЈ 188: Ја бих предложио господо, да за свој празник узмемо Ђурђев-дан. Ви знате како народна песма каже: „Ђурђев-данак хајдучки састанак!“ (Жагор, неодобравање, ларма)
БРОЈ 188: Молим саслушајте ме.
БРОЈ 711: Нећемо да те чујемо. Шта хоћеш кобајаги тиме да кажеш. Ми те добро разумемо. Ако си ти некада био вашарски коцкар па после постао жандар, то је твоја ствар, ал то се не односи на нас. Има нас овде и фамилијарних људи. (Тако је!)
БРОЈ 188: Али, забога, народна песма…
БРОЈ 72: Нећемо да га чујемо! Доле! (Бурно: доле! Нећемо да га чујемо!)
ПРЕДСЕДНИК: (Опет у узбуђењу потеже свежањ кључева да гађа оне који лармају па се уздржа) Мир, разумете ли, мир! Па зашто, мајку му, не размислите у каквом сам ја тешком положају. Ако ви овде направите неред, ја могу позвати жандармерију да поврати ред, и онда ми ништа друго неће остати но да пустим апсанике те да они поврате међ вама ред. Молим вас, дакле, уздржавајте се! (Одобравање) Члан конгреса број 501 има реч.
БРОЈ 501: Ја мислим, господо, да пређемо са осудом преко предлога који је изнео број 188. А предлажем да узмемо за свој празник 1. мај по новом календару (чује се: Зашто то?) Тога је дана знате и социјалистички збор, па зашто неби тога дана и ми нашли сабрали у Београду. Боље нек смо и ми тога дана у Београду. (Бурно: Усваја се!)
ПРЕДСЕДНИК: Господо, предлог је усвојен. Како је овим збор свршио свој посао молим вас да чујете још и неке поздраве из унутрашњости упућена збору. (Да чујемо!)
ПРЕДСЕДНИК: (Чита:) „Желим слогу, љубав и сваку мудрост збору. Каплар Љуба из Чачка“. (Живио!)
ЛЕСКОВАЦ: „Спречени дужношћу да присуствујемо збору, због извесних лицитација, ја сам уз вас и душом и телом. Мита добошар“. (Живео!)
ЗАЈЕЧАР: „На нашу струку је упрла очи сва Србија. Порадите за напредак струке како би Србија и у будуће са разлогом упирала очи на жандарме. Поднаредник Илија“. (Живио!)
НИШ: „Окупљеној браћи, браниоцима мира, реда, браниоцима Устава земаљског, честитам рад. Каплар Тома“. итд.
После прочитаних честитака, збор се у миру и реду растурио.