У очи самог Ускрса, на велику суботу, освануо је Београд искићен оним силним цедуљама и цедуљицама по прозорима, којим се кити сваких шест месеци.
И сад, разуме се, приликом прављења визита о Ускрсу, осим о лепом времену, сваки је посетилац имао у џепу још по једну готову тему о којој може разговарати. Ако се на прозору ономе коме прави визиту налази листа, а он тек:
„А ви не остајете у овом квартиру?“
А ако се налази листа онда:
„А ви, остајете и даље овде у квартиру?“
И сад се развезе разговор о квартирима, о скупоћи, о незгодама сеоба и т. д.
Ове године је први тако незгодно пао у очи Ускрса, то смо имали за разговор једну тему више. А кад је Ускрс прошао, разлетели смо се по улицама на све стране. Видиш тек жену, приставила супу па метла на крај шпорета да не уври, задигла сукњу па зашла улицом од јутра до подне, те из куће у кућу. На подне отрчи кући, оцеди и закува супу, направи сос од рена, руча на двоје на троје, протрља вратне жиле које су јој се укрутиле од читања листа, па опет пође кроз сокаке.
Па онда увече, кад дође кући а она бар има о чему да разговара са комшиком или пријатељицом. Пуна јој торба новости.
„Чега ти се пријо, нисам нагледала, да се човек прекрсти и левом и десном руком, чега ти све нема на овоме свету!“
И онда настаје оговарање; те како код ове није кревет намештен све до десет сати; те како су код оне прљави чаршави и јастуци „смрад да те угуши“; те како она неочешљана и неумивена прима визите, и већ тако даље и тако даље, све што је жена могла да опази.
Жене дакле имају бар шта овом приликом и да виде те и да се наоговарају све до Митров-дана, па ме их није ни жао кад тако зађу те траже квартире. Али ме је жао себе, јер ове године зашао сам и ја од куће до куће да тражим квартир, па је ред сад и ја мало да оговарам.
И збиља, чега ти ту нема што сам забележио за ова два дана само како тражим квартир а чега ти још неће бити јер, ја не журим, волем тако да идем од куће до куће те да свуда завучем свој нос.
Ево да вам само неколико ствари кажем:
У једном квартиру затечем газдарицу младу као капљу. Очешљана, у белој јутарњој хаљини, лепа и умиљата.
Разгледам квартир и допадне ми се.
„А држите ли ви и служавку?“ пита млада газдарица.
„Да, госпођо.“
„Младу?“
„Да, госпођо.“
„Онда вам не могу дати квартир!“ вели она одлучно.
„Зашто, забога?“
„Тако, има то својих фамилијарних разлога.“
После сам тек чуо; она је тек шест месеца удата а муж јој, с обзиром на прошлост своју, није још успео да стече поверење. Благо њему, тај ће се тек доцније провести.
*
На другом месту натрапао сам на једну до зла Бога злу газдарицу. Чим сам је видео мало бркату, ја сам се већ поплашио. А стан добар и допао ми се.
„Какви су услови госпођо?“
„Врло повољни, господине, осамдесет динара месечно. Али вам морам и друге услове саопштити.“
„Молим.“
„Прво: кирија се плаћа сваког првог унапред.“
„Добро.“
„Капија се затвара у 9 сати увече.“
„Добро.“
„Даље; не смете имати деце.“
„Али ја их имам.“
„То ме се не тиче не смете их имати, то је мој услов.“
„Врло добро, имате ли још каквих?“
„Не смете се мешати у политику.“
„Ето ти сад, а зашто то?“
„Тако, ја имам лупање срца па нећу да ми се жандари вуку око куће и да ми упадају у кућу, имала сам ја то па далеко им лепа кућа тим што се мешају у политику.“
„Има ли молим вас још какав услов?“
„Да, још један, врло ситан.“
„Да чујем молим вас?“
„Адресу за телеграме морате дати на коју другу кућу, никако нећу да вам телеграм дође на моју кућу.“
„А зашто то молим вас?“
„Чим видим момка са телеграмом а ја таки добијем лупање срца.“
„Врло добро, госпођо, услови су одиста врло повољни. Ја ћу се размислити па ћу доћи да вам одговорим.“
*
Упао сам у једну кућу која би могла образовати општину за се. Петнаест квартира и озго још газда Сима.
„Колико их има, газда Симо?“
„Па има их“, вели он, „петнаест партаја“.
„Па ту мора бити свађа и интрига, а?“
„Па има, има…“ вели газда Сима, „не може партаје да се сложе у једну државу и колико је она широка те ће да се сложе у једну авлију“.
„Па то је онда тешко ту седети.“
„Зашто“, вели газда Сима, „са парламентарност може да се живи“.
„Како са парламентарност?“
„Тако, је ли читаш ти новине?“
„Читам.“
„Јели знаш шта је то коалиција?“
„Знам?“
„Е па тако; две три фамилије направе коалицију па се свађају с друге, па онда друге две три направе другу коалицију, па тако.“
Разуме се, нисам смео да уђем у те коалиције па сам побегао безобзирице из тога стана.
*
Натрапам опет на једну удовицу која издаје неки врло рђав стан. Све оне особине које би требао квартир да има, опазио сам да их она сама има.
Квартир влажан а удовица сува; квартир неокречен а удовица окречена; квартир без икаквих удобности а удовица са свима удобностима; стан скуп а удовица, како ми по свему изгледа, врло јефтина.
*
Сутра ћу у понедељак опет да наставим тражење квартира.