Пре неки дан сам баш писао о томе, како би било кад би нешто Авала почела као Везув да бљује лаву те окаменила Београд па измеђ осталога окаменила и седницу одбора београдске општине заједно са дневним редом.
Међу тим, како ми изгледа, то би било сасвим излишно, дневни ред седнице београдске општине већ је окамењен као да је лежао бар две хиљаде година под лавом. Он се не миче, он се не мења ево већ три месеца и једва зуб времена, једва једна по једна седница ако одбије од тога камена по где што, али остало остаје окамењено, да се тако преда потомству т. ј. будућем општинском одбору.
То већ више није ни дневни ред, то је месечни ред, то је управо годишњи ред. Изгледа ми све, као да је тај дневни ред испао из вечитога календара, као да је управо предсказан вечитим календаром и да је то предсказање гласило: „Хиљаду и девет сто шесте године по рођењу Христову, под владом планете Венере, биће великих штрајкова по свима земљама, побуниће се и силе на земљи и силе под земљом, биће много болештина и у одбору београдске општине решаваће се те године о флашама Глише Андрејевића и компаније“.
Те флаше Глише Андрејевића и некаква молба „Српског Мача“ већ су стални украси окамењеног дневног реда београдске општине.
И сад да вам поверим још једну тајну, па ћете видети како је и то практично. Кад би одбор свој дневни ред свршавао, морало би се о свакој тачки решавати, дебатовати, разговарати и сваки час утврђивати нов дневни ред. Овако је много боље, један пут се у године утврди дневни ред па се чека да једна по једна тачка сама отпадне, док се не исцрпи дневни ред.
А тачка по тачка мора отпасти сама по себи. Јер на пример, док се о Глишиним флашама реши, свакојако ће се све те флаше поломити. Или овако:
Некакав грешни инжињер општински потражио осуство да кумује једном свом пријатељу у унутрашњости на дан свадбе. Молба се ставила на дневни ред и стоји, стоји стално на дневном реду. Онај тамо у унутрашњости разуме се нашао другог кума, оженио се, провео свадбу и ових дана јавља пријатељу да му се жена осећа у „срећном стању“ у трећем месецу а — молба још стоји на дневном реду. Разуме се идуће седнице скинуће се као излишна и — тако ће бити једна тачка дневног реда срећно свршена.
Или још боље оно: Још зимус, кад је оно притегла љута зима а дрварски картел спустио температуру испод нуле, општина ставила на дневни ред и питање да се сиротињи поделе дрва бесплатно. Одмрзао се и Дунав, одмрзла се Сава, одмрзао се и дрварски картел али се смрзао општински дневни ред, па никако да се реши то питање. Грануло и пролеће, процветала трешња, накитио се јоргован, усмрдео се кисели купус, изнеле се и фуруне и соба, општина распродала сва своја дрва, сиротиња се већ загрејала на сунцу а — предлог још стоји на дневном реду.
Разуме се, једнога ће се дана морати скинути са дневног реда као беспредметан и тако ће и друго важно општинско питање бити решено.
И само тако, полако, полако, па ће се дневни ред морати једног дана исцрпети.
*
О Кикандоно, моја лепа Кикандоно, ја ћу о теби морати писати епопеју, ти ниси више за обичан фељтон.