Читали сте ових дана у новинама оглас: „Умољава се г. П. Р. да дође у редакцију“. То сам ја дао оглас. Никако се нисам могао да сретнем са мојим пријатељем П. Р. а рад сам био да га позовем на ручак првог дана Ускрса. Па нисам могао друкче него овако огласом преко новина.
У осталом он је на то навикао. Целога свог живота некако је имао посла са огласима или боље рећи, огласи играју у његовом животу врло важну улогу и обележавају најважније моменте његовог живота.
Родио се од врло сиромашних родитеља који га нису могли издржавати. Није му било ни шест месеца а већ је оглашен био преко новина. „Једно мушко, здраво дете, шест месеци старо, даје се под своје. Ко би га желео узети нека се јави редакцији“.
Није се разуме се јавио нико, јер тек београдским госпођама није до тога да још и туђу децу узимају под своје кад би оне и своју коме врло радо дале.
Доцније, кад је одрастао, кад је хтео да се жени а њему паде на памет луда мисао да се преко огласа и ожени. „Један млад чиновник, доброга положаја, рад је да се ожени млађом женском девојком или удовицом без деце. Јавити се poste restante V. R.“.
И посте рестанте, као мустра без вредности, стигла на пошту свега једна удовица т. ј. њена фотографија. Па се заљуби најпре у фотографију па онда и у живу удовицу. Узму се а своју свадбу објаве опет огласом преко новина: „Јављам пријатељима и познаницима да сам се у недељу 4. ов. мес. венчао са госпођом Софијом Петровићевом“.
Проживели су срећно тако читаву годину дана али, његова зла судбина морала га је опет навести на нов оглас у новинама. И збиља, после године дана, изађе овакав оглас: „Моја жена Софија одбегла је од мене незнано где. Ово јављам пријатељима с тим да јој нико ништа не даје, јер нећу признати“.
После већ следовао је и онај уобичајени оглас којих је, поред огласа о протоколисању фирми, увек пун званични лист.
„Моју жену Софију, која је одбегла од мене и већ се 20 месеца не враћа, позивам овим да се у року од 15 дана, од дана овога огласа врати на продужење брачнога живота, у противном повешћу против ње бракоразводну парницу“.
Ето тако, мој је пријатељ некако везан увек за огласе преко новина, па сам га и ја чак морао огласом преко новина позивати на ручак.
Ако га та судбина и даље потера, ја верујем да ћу и после његове смрти читати овакав оглас: „Јављам својим пријатељима и познаницима, да сам пре два дана умро. Молим пријатеље да ме извине што нисам могао сваком понаособ лично јавити, што сад овим чиним.
Може лако и то бити.