Одем ја једног дана у уредништво једног часописа онако, послом. Било је 2 сата по подне, лети.
У канцеларији не беше никог, а момак, који је нешто по дворишту радио, даде ми кључ од канцеларије с напоменом, да ће уредник „сад доћи“.
Ја уђем у канцеларију, седнем баш за уредников сто и чекам. Врућина. Ала ми се спава! Ја наслоних главу на свежањ рукописа, и таман да заспим, кад чујем неко шушкање и шапутање. Погледам по соби. Никог. Отуд долази глас. Погледам још боље у почујем, кад имам шта видети и чути. Оно већ споменуто шапутање и шушкање долазило је из уредникове корпе, која је, пуна готово до врха, била одмах испод стола, баш испод мога десног увета. Пст! Ево, опет, поче шапутање…
ПЕСМА: Ух, ала је овде у корпи тескобно и загушљиво!
ПРИЧА: Шта? Зар је и вама ту тескобно. Како сте мршави, па се опет жалите на тескобу. После тога, драга моја, ви ту лежите тек од подне, а ја још од синоћ.
РОМАН: А, шта ли ћу ја да кажем! Како ли је тек мени!
ПЕСМА: А ко је, молим вас, вама крив што сте тако дебели. Што сте се тако угојили?
РОМАН: Па нисам ни ја крив. Газда ме је угојио. Шта сам ја појео хартија и попио мастила! Иха! Свако вече, кад му укућани полегају, мој газда ме кљука, кљука шта је дочекао — бацили су ме овде као неку, не знам шта…
ПЕСМА (прекине га): И ју, та помакните се, господин Романе, помакните се мало, тако сте ме притисли.
РОМАН: Ала сте ви фини! Кад сте тако мршави, што сте и долазили овамо.
ПЕСМА (иронично): Та маните се, молим вас, ви сте баш дебели па видим, добро сте прошли. Него, измакните се мало од мене.
РОМАН: То не могу, ево су и мене са ове стране, притисли (окрене се причи): Госпођо, хоћете ли бити тако љубазни да се мало помакнете, не мене ради, већ госпођица Песма.
ПРИЧА: Ух, ала је она секантна. Видите, не могу ни ја да макнем, ви сте и мене овде пригњечили. Склоните молим вас, вашу десету главу. Колико ви то имате глава?
РОМАН (поносито): Имам двадесет глава.
ПЕСМА (иронично): Зато си и дошао овде.
ПРИЧА: И ју слатка, па ви сте као нека аждаја. Двадесет глава! И ју, и ју!
— Аждаја, аждаја — повикаше фељтони и фељтончићи и почеше да пљескају листовима.
ПЕСМА: Него, докле ли ће нас овде држати и шта ли ће после бити с нама, ах, тако се бринем.
ПРИЧА: Шта ће бити! Биће као и са осталим нашим сапатницима. Ономад, док сам још лежала горе на уредниковом столу, у вече, пошто су сви отишли, уђе неко у собу. Ја подигох наслов и погледам, кад наш момак узе ону исту корпу, пуну пунцијату, однесе је негде, и мало после, вратио је празну.
ПЕСМА: Празну! Ох, тешко нама, и њој грунуше сузе те искрмачише целу прву строфу.
РОМАН: Море, боље да нас тако баце на поље, може нас ветар подићи и негде однети, а шта би било да смо остали и били „добри“. Бацили би нас у ону грозну машину, где би нам све пуцала слова. Боље овако.
ПРИЧА: Вала, и ја велим. Ето, што каже господин Роман, бацили би нас у машину, а после, и после би имали муке. Прошле недеље, док сам била још код мог газде, прича ми прија Новела, да кад их изваде из оне машине и почну растурати међ свет — тек онда настају њене муке. Каже, дуго их држе по ормарима где се нагутају прашине (Видела сам и сама код мог газде једну; мислим да се зове госпа Драма. Ужутела, ужутела сиротица, да вас ја жалост погледати је); после нас, вели прија Новела, дају један другом; бацају нас; повлаче; деца нас трескају, да нам сви листови искуљају…
ПЕСМА: Ох, ја се бојим, тако се бојим.
РОМАН: Ви, госпођице, ако сте песма, баш сте песма. Само тугујете: ах, ох, ух! Ви треба…
Врата се отворише и ја се тргох из дремежа.
Уђе уредник и ја му, јадна читалачка публико — предадох свој рукопис.