Две најинтересантније појаве у Европи, због којих ће се многи и многи богати странци кренути на пут да их посматрају, данас су ван сваке сумње: седнице београдског општинског одбора и избацивање Везува.
Код нашег општинског одбора чује се само тутњава али он још не избацује лаву, док Везув избацује лаву и она гради свој ватрени пут по два километра широк без обзира на то што је сад у моди узак колосек.
Кажу да је Везув већ починио читава чуда, затрпао села, разорио цркве, засуо старе аристократске замкове па запретио и самом Напуљу. Тамо је становништво већ у страху и оне речи: „Веди Наполи пои мори“ [Vedi Napoli poi mori] не значе сад: „Види Напуљ па умри“, него: „Види Напуљ ако хоћеш да погинеш“.
И замислите ако нам Везув учини неправду овоме веку, па заспе лепи Напуљ, да га као у добу Помпеје преда неким доцнијим поколењима.
Тако седим нешто и размишљам о тој могућности и зла ме слутња одведе и даље. Господе, кад би једног дана нашој Авали пало на памет да полуди.
Шта значи човек шта значи земља под њим. Она се целога свога живота врти као луда око себе па зар је чудо ако јој се и завртео мозак. Замислите само једног дана, Авала без икаквих претходних објава, без икаквих церемонија (на пример, како би то лепа светковина била, а ми их тако волимо, кад би нас Авала претходно позвала на посвећење Кратера) и без икаквих формалности, бљуне и заспе Београд лавом.
Нећу да улазим у детаље, како би то изгледало, није то ни пријатно мислити на тако језиве ствари, али замислите само да Београд једнога дана претрпа лава из Авале и да га нестане са географске карте.
И замислите после две хиљаде година, некакво поколење, некакви нови народи, нове расе стану копати Београд и истраживати. Шта ли би они све нашли скамењено?
Замислите прво и прво при ископавању нађу на једну велику салу, пуно људи око једног великог стола, једни зинули, други дигли руке у вас, трећи се дохватили флаша а на врху стола стоји један човек и држи звонце, такође скамењено. Муче се научници, муче се да протумаче какав је то скуп па најзад протумаче да је то окамењени одбор београдске општине, са окамењеним дневним редом о минималној надници.
Па онда наиђу собичак а у њему младог човека који нешто пише. Тако седи две хиљаде година окамењен и пише. Разуме се њих ће ту највише интересовати шта пише. Предаду оно парче хартије својој академији наука и она најозбиљније легне да реши јероглифе, неби ли натрапали на какав историјски податак који се односи на некадању варош Београд и на живот становништва те вароши. После дугих мука, после силних напрезања свих Академијиних чланова, најзад прочитају и нађу овакав историјски документ.
„До данас сам припадао тој и тој партији, но како сам увидео да она води зло ову земљу, то је се одричем и прелазим у ту и ту партију као једнину која искрено жели добра земљи. — Филип Јовановић, срески писар у пензији“.
Копају затим научници даље, копају па наиђу на човека, стоји крај отворене касе, држи једне велике маказе и сече неке ситне хартијице. Зачуде се научници, какво ли му је то занимање, па студирају оне артијице и пронађу да су то купони. Окамењени купони.
Па онда замислите, копају даље, копају и у једној собици нађу окамењену овакву слику: за столом седи један и пише неки списак, за њим стоје два грађанина а за овима жандар а у ћошку собе још један човек блед као камен, т. ј. окамењен као и остали. После многих и многих испитивања пронађу да је то окамењен извршитељ у кући и после многих још испитивања пронађу да је у њему врло лако било окаменити се, кад је још пре избацивања лаве из Авале имао камено срце.
Па онда нађу и пуно других скамењених ствари. На пример једну скамењену београдску љубав, па једног скамењеног добротвора и кредитора; па један скамењен ручак, који је муж таман потегао да баци на патос, што значи да је био скамењен још пре избацивања лаве из Авале; па онда скамењен какав одбор за збирање добровољних прилога и скамењеног благајника коме је та околност добро дошла јер иначе не би могао положити рачуне; па скамењене наше госпе и госпођице на корзу Кнеза-Михајлове улице. Ах, скамењене наше госпе и госпођице. То би извесно био један од оних мекших каменова који се даје лако резати и сећи те правити лепе фигуре.
Нећу даље, размишљајте и ви сами шта би се све могло наћи у окамењеном Београду после две хиљаде година.