Данашњим даном настала је велика недеља, недеља најстрожега поста, те бар кад не смемо да мрсимо ајд о мрсним стварима да разговарамо. Немојте ме само рђаво разумети, ја мислим одиста да вам изнесем овде податке из званичне статистике, шта Београд за годину дана мрсно поједе.
По званичној дакле статистици, заклано је прошле године и поједено: 4962 вола, 7120 крава, 4255 телади, 7648 оваца, 2754 коза, 85808 јагњаца, 1480 јаради, 14102 свињчета и 1262 прасета.
Како је свако од нас, поштовани читаоци, појео по један део од ове статистике, право је сад на крају године и да промислите по где што о томе, а никад згодније време зато, до овако уз пост.
Статистика је само у толико непотпуна што овде није унето колико је поједено риба, пилића, пловака, ћурака и друге дивљачи. То статистика није прибележила извесно зато, што то сматра просто као мезе према ономе другоме што смо појели. То је у осталом са свим и оправдано, јер ако би се почела да води статистика и о мезетлуцима, код нас у земљи мезетлука, далеко би дотерали. Морао би се организовати нарочити чиновнички кадар који би се бавио искључиво мезетлуцима.
Неговорећи дакле о ономе што нам није забележила статистика ајде да прегледамо бројеве које је забележила.
4962 вола и 7120 крава, као представници „ринфлајша“, заступљени су као што видите у врло лепом броју. Разуме се, из пажње према полу, кравама је дато првенство.
У осталом није ни чудо што је то тако велики број јер се „ринфлајш“ врло одомаћио код нас. Ја не знам ко је „ринфлајш“ први пренео у Европу и које је године пренет али знам да је он, нарочито код нас Београђана ухватио дубока корена.
Најзад, признаћете сви да и јесте згодно јело. Пристави га жена ујутру, па се око девет сати већ може обући и правити све до подне визите. У подне стигне кући, оцеди, стрпа пиринаџ у супу а за сос купи кисела млека, па лепо муж има два јела за ручак. То су ваљда сви мужеви досад приметили, чим нема више ништа за ручак сем супе и ринфлајша а то је кад је супа од пиринџа а сос од кисело млеко, то значи да је тога дана госпа изашла мало.
Но лепим је бројем заступљен у статистици и „цушпајз“. Телади 4255, оваца 7648 и 14102 свињчета, не рачунајући ту и 2754 козе које смо ми Београђани онако успут, место оваца појели.
Разуме се да се печење истиче бројем изнад целе статистике. 85 808 јагањаца, 1480 јаради и 1262 прасета. Кад би се ово сабрало изнело би око 88 000 комада а кад би се све то ставило у однос према броју становништва београдског, изашли би бога ми лепи бројеви. Београд има 70 000 становника. Од тога броја отпада 15 000 деце која се ране млеком, сутлијашем, куваним гризом и бареним јајима. Отпада за тим и 10 000 становника са поквареним стомацима (ових што једу кисело млеко и пију будимску воду) јер према ономе шта ми једемо колико једемо и како једемо, није то велика сразмера 10 од 70, што чини 14 од сто. Дакле остаје нам 45 000 као чист број Београђана који је појео целу статистику печења.
Кад се тај број упореди са количином поједеног печења, долази се до овога резултата: Сваки Београђанин појео је прошле године: 1 и три четвртине бута, 1 и три четвртине плећке и 1 и три четвртине бубрега, по једну печену главу и три четвртине репа. Разуме се, ако се узме у обзир да су богати више јели а сиротиња мање, вероватно је да је неко појео и по двадесет бубрега а неко само три четвртине репа.
Занимљива би међу тим била и статистика салате, о којој на жалост нема никаквих података. Али кад се узме у обзир да је код нас врло често печење споредно јело које иде уз салату, може се замислити колика би количина била салате у односу према печењу.
Ето то су поуке које можемо извући из статистике која нам је објављивала шта је Београд прошле године појео. Мене још једно мучи; у коју рубрику државне статистике ваља ставити оно што Београд поједе. Да ли то иде у увоз или у извоз, или по систему дуплога књиговодства све то најпре треба завести у увоз, па после га развести као извоз?