Код нас има пуно певачких друштава, почев од оних код којих постоје и чланови и хор али нити постоје правила нит управа, па до оних код којих постоје правила и управа али не постоје ни чланови ни хор. Свака народност има већ своје певачко друштво, и евреји и палилулци и врачарци; употребљени су већ и сва имена наших књижевника и композитора као имена друштвена, употребљавана су и имена владарска, разуме се, она из новије историје јер се имена владарска из старе историје нимало не рентирају. Држе се концерти, пева се по пратњама и свадбама, држе се скупштине и у опште настала је таква активност у образовању певачких друштава у Београду, као да су земљорадничке задруге. Певачка друштва и новчани заводи, то су нам многобројније установе у Београду. Изгледа као да то иде упоредо, чим се образује једно певачко друштво где се људи скупе да певају, одмах се образује и један новчани завод око којега се скупе људи да кукају.
Елем, једно од таквих певачких друштава, стече једнога дана и једнога добротвора. Газда Триша Маљковић бакалин код „Сардине у кутији“ (тако му гласи фирма) реши се једног дана и положи сто динара у име своје, своје жене Павке, своје деце: Марице, Раше, Здравка, Момчила и Персиде, да се сви заједно уведу као добротвори т. ј. он да се сматра као добротвор али да то прелази с колена на колено.
Разуме се, управни одбор певачког друштва одмах се скупи и реши да друштво поднесе газда Триши диплому. Одреди се и нарочити дан те после службе Божје њих четрдесет на броју са председником и хоровођом на челу крену газда Триши.
Председник га поздрави врло топло. Газда Триши, Павки и њиховој деци Марици, Раши, Здравку, Момчилу и Персиди пођу сузе на очи, за тим хоровођа дигне по два прста сваке руке у вис, уздигне обе обрве на чело, прелети очима свих четрдесет певача, викне оно облигато: а, а, а, а… и онда хор груне: „Падајте браћо, плините у крви…“
Па онда настаје закуска, и здравица и многаја љета, те се тако боме својски почастише и једва се одвојише од стола око два сата по подне. Испратише их лепо и љубазно и са пуним очима суза газда Триша и Павка и њихова деца Марица, Раша, Здравко, Момчило и Персида.
Газда Триша задовољно трља руке и вели Павки:
„Ето видиш. Човек одвоји од уста мало па постане добротвор па му се то после целога века види и чује.“
А тако је и било, Газда Триши се збиља целога века и видело и чуло.
Дође Ускрс на пример, а певачко друштво после службе Божје где ће и коме ће пре честитати него добротвору своме. Дигну се свих четрдесет Газда Триши, председник у име свију викне: „Христос васкрс!“. У име свију се пољуби са газда Тришом, у име свију се куца јајетом са газда Тришом и онда хоровођа дигне по два прста сваке руке у вис, уздигне обе обрве на чело, прелети очима свих четрдесет певача, викне оно облигато: а, а, а, а… и онда хор груне: „Опшеје воскресеније!…“
Па онда настаје закуска и здравица и многаја љета, па се опет својски почастише и једва се одвојише од стола око два сата по подне. Испратише их лепо и љубазно и са пуним очима суза газда Триша и Павка и њихова деца Марица, Раша, Здравко, Момчило и Персида.
Госпа Павка само се вајка:
„Да сам знала само да офарбам повише јаја, ја несрећница офарбала само педесет као сваке године, па сад остадох о Ускрсу без јаја.“
Па тако после дође Божић па куд би друштво заборавило свога добротвора. Хоровођа диже прсте у вис: а, а, а, а…. председник здрави, Газда Триша и Павка и њихова деца Марица, Раша, Здравко, Момчило и Персида плачу од радости.
Па онда Нова Година. Е, ако певачко друштво заборави свога добротвора и то јединог добротвора свога, онда кад ће га се сетити. Мало је газда Триши једно цело прасе, јер је одушевљење било велико и жеље искрене.
Па онда наиђе слава добротворова. Ех, ту се тек показало друштво пажљиво. Певало је при резању колача, певало је о ручку па о вечери, па певало и сутра дан на патарице.
Па онда, благодарност је благодарност, неда се лако избрисати из срдаца. Разабра се друштво кад је добротворов рођендан, па груну у кућу са многаја љета. Опет закуска, опет здравице; опет газда Триши, његовој жени и деци пуне очи суза.
Па онда наиђе и госпа Павкин рођендан, па то пође тако редом рођендан Маричин, па Рашин, па Здравков, па Момчилов па мезимице Персиде.
Хор се већ извежбао па све лепше пева многаја љета, председник се извежбао па све лепше здравице држи а у очима газда Тришиним и његове добротворне породице све је мање суза.
*
Прекјуче ме нађе грешник, па куне и проклиње онога кој га је први научио да буде добротвор.
„Господе Боже, па шта ћу још, ако ова благодарност потраје с колена на колено као што сам ја у почетку желео, те да и моја деца испаштају то што сам ја добротвор.“
„Шта да ти кажем“, велим му ја, „трпи“.
„Ама не може господине да се трпи, попише и поједоше све што стекох. Него да те питам нешто.“
„Шта газда Тришо?“
„Овај, помози ми, прими се да будеш посредник измеђ мене и њих. Ево ја нудим драге воље још сто динара па да ме испишу из добротвора. Не могу више, доста је била једна година.“