Ви видите сви да је настала читава поплава анзихтс картама. У Београду има бар десет дућана који само од тога живе; поште су преплављене а зидови по кућама избушени, јер се лепим анзихтс картама сада декоришу зидови.
И чега ти ту нема насликаног, и предела и људи и животиња, и људи обучених у животињске коже и животиња обучених у фракове. Па онда женске са ногама и женске без ногу т. ј. опет с ногама али покривеним сукњом. Па онда шуме, лишће, разно цвеће и већ чега ти ту нема. Што год хоћеш коме да честиташ а ти ћеш наћи и карту која својом сликом одговара оној радости.
Има чак таквих анзихтс-карата преко којих човек може разговарати шаљући само слике а да сам ни речи не напише.
Ето баш да вам испричам шта се десило са Госпођа Кајом. И она воли анзихтс карте, скупља их и радо кити њима своје зидове.
Дакле Господин Пера и Госпођа Каја не иду често у кафане. Били су то скоро један пут код „Хајдук Вељка“ на црно пиво. Госпођа Каја зажелела се да попије чашу црна пива, па је г. Пера извео. Нису могли добити засебан астал јер је било много света него је до њих сео један поручник. Тако су се и упознали и упустили у разговор.
„Не идете често у позориште?“ пита поручник.
„Па, идемо увек кад је нов комад.“
И тако у опште развезо се разговор о позоришту, о црном пиву, о скупоћи у Београду, и о свему и свачему, док ће тек један дечко понудити анзихтс карте.
Госпођа Каја том приликом изјави како воле анзихтс карте, како их скупља.
„Шта највише волите“, упитаће поручник, „можда лепо цвеће или онако што идеално?“
Госпођа Каја погледа испод очију господина Перу, па одговори смерно:
„Волим лепе пределе.“
„А хоће ли ми госпођа дозволити слободу да овде онда, кад наиђем тако леп предео, пошаљем поштом?“
Госпођа Каја погледа у господина Перу а г. Пери напући усне па процеди кроз зубе:
„Па… овај… зашто не… тако некакав предео, н п. р. шума, чешма и тако.“
„Па да, молићу“, додаде брзо поручник.
И тако се растадоше а већ кроз два дана почеше да стижу анзихтс-карте. Ништа на њима не пише, само лепа слика и пише: „Ваш поштовалац поручник Васа“.
Е сад, ево како су изгледале те анзихтс-карте:
Прва карта: Здраво леп предео. Натраг шума и неко брдо па с брда пада вода и тече по целој анзихт-карти а преко воде пружила се нека клада, па онда један, два, три, четири камена све у разним позитурама.
Друга карта: Опет леп предео. Као неко језеро а крај језера крава гледа у месец како залази.
Трећа карта: Никакав предео него само један лист детелине са четири листа.
Четврта карта: На једној грани стоје голуб и голубица, бео он и бела она. Љубе се а голубица све жмирка очима.
Пета карта: На једној црвеној шлајфни виси једно срце а преко самог срца пише: „Ваш поштовалац поручник Васа“.
Шеста карта: Један господин и једна госпођа сасвим учтиво шетају по једној шуми.
Седма карта: Тај исти господин и та иста госпа у тој истој шуми, само сад седе на клупи и још доста учтиво разговарају.
Осма карта: Та иста госпа, у тој истој шуми, на тој истој клупи, седи на колену том истом господину. Он је загрлио и страсно љуби ту исту госпу.
И кад је већ и та карта дошла г. Пера није више могао да издржи.
„Па ово није никакав предео?“ рећи ће он госпођи Каји.
„Ју, Перо, како да није; зар не видиш шуму, па онда ову стену, па онда видиш тамо у даљини неко брдо.“
„Ама, остави се ти то шта се види тамо у даљини, него гледај ти ово што се види овде у близини. Него… овај… није право да се овај човек толико троши и да шаље карте а ми њему не враћамо. Мораћу и ја њему да шаљем карте.“
И тако се и г. Пера реши да шаље карте поручнику Васи на којима неће ништа писати него се само потписати: „Ваш поштовалац Пера“.
И поручник поче да добија карте. Ево сад разгледамо и његове:
Прва карта: Здраво леп предео, натраг брда, напред дрва, с једне стране камење с друге стране вода.
Друга карта: Из далека иза плота види се једна лисичија њушка а овамо напред неки чича ловац разапео кљусе па се сакрио и чека. А месец здраво лепо сија и као нека дрва пола зелена а пола жута због месечине.
Трећа карта: Код ове карте не може одмах да се разазна је ли предео или није. Са стране има истина као неко брдо али кад се боље загледа види се да то није брдо већ један део човечијег тела и то онај део који обично остаје у соби кад се н. пр. излази из собе. С друге опет стране анзихтс карте види се само једна нога и стопала која је потегла право у онај гореописани предео т. ј. у онај гореописани део тела. Лица и нема, само што под оним остатком тела пише: „Кућни пријатељ“ а под ногом пише: „Мужевљева нога“. И на тој карти г. Пера се потписао: „Ваш поштовалац Пера“.
Разуме се, после ове карте поручник је престао слати своје а нису се ни срели више. Може бити видеће се до године кад опет стигне Салватор код „Хајдук Вељка“.