Где је много деце у кући мора их бити свакојаких. Једно је озбиљно и мудро, друго скромно и питомо, треће лудо и пусто, четврто овако а пето онако. Е па тако је и са овом Божјом децом или боље овом дечицом мајке године. Дванаесторо их је па их има свакојаких али је Март од њих издвојио, толико је пуст и луд. Јесте ли видели само јуче колико се спрдао са нама Београђанима?
Молим вас да вам само испричам шта се мени десило. Пошао сам изјутра са зимским капутом и кишобраном, од куће. Нисам измакао ни педесет корака а ја се вратим па узмем иберцигер а оставим кишобран; после мало вратим се покисао као миш те узмем опет зимски капут и кишобран, па онда оставим то успут код једног пријатеља и позајмим од њега сламни шешир, за тим опет одјурим код пријатеља и т. д. и т. д. Нисам већ више знао ни шта ћу ни како ћу. Дошло ми је било да узмем она колица у којима су возана моја деца па да метнем у њих иберцигер, зимски капут, шубару, каљаче, кишобран и сламни шешир и већ сву тоалету потребну за сва четири годишња времена, па да се тако кренем у чаршију вукући та колица замном.
Запитао сам и једног професора који самном у авлији седи, да ли ми он може објаснити шта је Богу, шта ово ради са нама, има ли у природи каквих закона или нема, ако их нема да тражимо да се донесу а ако их има онда да тражимо да се примењују.
Да сам знао, грешник, да је то професор филологије, ја му то питање не бих поставио, јер сам имао већ то искуство да су професори филологије кадри све да објасне. Па тако ми се и десило. Професор ме са задовољством дочепа и поче ми објашњавати:
Видите, Словени су месец март назвали Ожуљак. Дакле ваља наћи корен тој речи Ожуљак. Као што вам је познато л се на крају речи претвара у о. Овде се међу тим преметањем то претварање десило у почетку речи, те је првобитно гласила Лжујак. Старословенско јаћ претворило се у у, претапањем, сливањем и уметањем слова ради благогласија, а на основу закона о фонетици, два слова у и ј су страна у овој речи, те првобитна реч гласи Лжак. Кад се сад уметне једно а ради реда, односно ради правила по коме се два сугласника не трпе једно до друго, онда би реч гласила: Лажак или Лажов. Другим речима стари Словени су месец март називали лажовом т. ј. месецом коме не треба ништа веровати.
И ако је то тешко искушење било пасти у руке једном филологу, ипак ми је ово објашњење добро дошло. Одиста стари Словени су имали права што су Март назвали лажовом. Ако икад ове нам године све излагао.
Излагао кафеџије те већ изнели астале пред кафанама; ја написао фељтон којим сам већ поздравио пролеће; наше даме посуле нафталином зимске бунде и муфове и спаковали их у ормане; практиканти већ заложили зимске капуте а извукли из доње преграде нахткасна лањске жуте ципеле; госпођице већ купиле пролећне костиме и направиле пролећна лица. И таман смо се сви удесили и онако осећали у себи неко пролећно задовољство а луди март унесе неку пометњу међ нас те сад не знамо ни да л’ је лето или зима, ни да л’ је пролеће или јесен.
Ето јуче молим вас, ваљало је само погледати у Кнез-Михајловој улици како су људи промицали у костимима из свију доба годишњих. Видиш госпођу у лајбу, са лаким плитким ципелама, са пролетним шеширом и ликт сунцобраном па одмах за њом другу у тешком плишаном мантилу са кожом постављеном а руке јој у муфу. Па онда господин у лаком лихт-костиму а за њим други са каљачама, до колена загрнутим панталонама и зимским капутом лисичином постављеним.
Па онда и друге муке и невоље, нарочито за нас ожењене људе. Тешко ожењеном човеку чиј се веш пере и суши месеца Марта. Ви знате да наше жене верују у то да ће по томе најлакше познати да ли јој је муж неверан, ако киша пада кад се његов веш суши. Е сад, помислите, ко је тај муж који месеца Марта може остати веран својој жени?
Па има и других брига, због оваквог злог времена, на које се ми остали можда и не осврћемо али има људи који и те бриге брину.
Баш јуче пре подне пију кафу код „Коларца“ један Бранин отпуштен глумац и један бивши практикант; пију тако кафу и забринуто гледају какво је ово зло време.
„Жао ми је деце због врбице“, вели глумац осећајући у том моменту нечега родитељског у себи.
„Море, деца, последња брига“, вели практикант, „ама ме брине за летину, неће ли ово нашкодити усевима“.
„Па… неће ваљда. Осим ако су шљиве процветале.“
„Да…“ додаће опет забринуто практикант: „а то је најважнији извозни артикал“.
„Ето тако, бар имамо ко и да брине за наше више интересе, кад их се ми не сећамо.“