Пре неки дан сам имао посла у Министарству Привреде. Од кад се ја већ каним да зађем по нашим министарствима, па ето посао ме и без моје воље одведе.
Пријавим се момку и он ме уведе у једну чекаоницу пуну света који је ту већ пре мене стигао. Разуме се, прво поручим кафу јер то и јесте у нашим министарствима најлепше удешено та кафа и једини посао који можеш да свршиш у каквом министарству, то је да попијеш кафу. Чак измеђ поједних министарстава постоји распра о првенство где се боља кафа кува.
Донесе ми се кафа, припалим цигарету и тек у зло доба од оних који као и ја очекују сазнам, да та соба где смо се сабрали није уствари чекаоница него канцеларија начелника за трговину и саобраћај али је Министарство Привреде из економије, место да држи две собе, удесило да то буде и начелникова канцеларија а истовремено и чекаоница. То ми се врло допало, на тај начин човек чекајући да сврши посао, врло се пријатно може да забавља посматрајући и пратећи званичну радњу начелникову и његовог особља и прислушкујући молбе разних молилаца.
Тако сам се ја у ствари и забављао. А вредно је и чути шта ко све моли и шта тражи:
Један подноси молбу да му се изда концесија за израду туцане паприке; једна госпа — од оних млађих — отвара шнајдерску радњу па моли за државну помоћ; један господин доказује да је радња тог и тог акционарског Друштва по закону основана и да не треба по жалби поништити збор; један опет тражи концесију за производњу ужарије с тим да му се уступи сав инвентар лесковачке школе, да му се да повластица у најширем смислу и одозго још 100.000 динара зајам од Класне Лутрије; трећи опет тражи патент за вештачко поткивање волова; четврти да протоколише рударску радњу; пети, или управо пета моли да се пошаље на страну да изучи прављење мидера а по повратку да јој се да из Класне Лутрије 20.000 динара и т. д. и т. д.
Па онда депутације. Неки кметови траже да се издели општинска утрина и доказују да све користи по отаџбину од тога. Бадава се начелник уби и озноји доказујући им да он за то није надлежан, они га убеђују да је надлежан већ по томе што му је канцеларија одмах до министрове па кога ће министар да пита за савет него њега, „комшију“. Па онда депутација неких касапа која доказује како се одредба у еснафској уредби да касапи не могу образовати еснаф, погрешно разуме, јер оно што закон каже да не може бити, у ствари значи да може.
И већ ко би ту упамтио за онај један сат чекања шта сам све чуо. Најзад дође и на мене ред, и ја поднесем молбу начелнику. Он ме, разуме се упути секретару. Уђем у једну троћошкасту собу у којој у сваком ћошку седи по један секретар. Чудо ме је она соба подсетила на доба кад сам учио геометрију. Нацртам на табли троугао и у угловима напишем: алфа, бета, гама. Ови су ми секретари сасвим личили на оно: алфа, бета и гама. Ја се упутим право у највећи угао као једини простор, где осим секретара и три шрајбтиша може да стане још и један молилац. Предам молбу секретару алфа. Он ме упути писару који ради на пословима акционарских друштава.
Ја нисам познавао то оделење Министарства Привреде и здраво ми се допало. Не знате ви како је то лепа ствар кад се какво министарство усели у приватну кућу.
Прошао сам најпре крај куваричине собе, завирим унутра и видим, то сад канцеларија марвеног лекара. Са свим оправдано, он као марвени лекар једини је навикнут да трпи онај мирис који се обично осећа у собама наших куварица. Одмах до те канцеларије у кујни је канцеларија где је оделење за занатлијске школе и ја сам сад тек разумео зашто је то питање код нас тако печено. Одмах до те канцеларије уведоше ме у један собичак. Дочека ме један врло учтив писар који се згурио за столом, ноге увио у неко ћебе а држи мараму за нос. Понуди ме да седнем и одмах отвори фијоку те и мени даде једну — мараму. Ја хтедох да одбијем али ме он љубазно предусрете:
„Задржите, метните на нос, овде је знате нужник. Жао ми је само што немам и још које ћебе на расположењу.“
„Не мислите ваљда да ћебетом увијем нос.“
„Не, господине, ал не би рад био да због нас идете ове године у бању. Ако се бавите само по сата у овој канцеларији назепшће вам ноге. У осталом послужите се мојим ћебетом.“
Ја се користим овом љубазном понудом и тако и ја писар стрпамо ноге у ћебе, увијемо се добро, метнемо мараме на носеве и приступимо послу.
Кад је разгледао молбу, он ме упути у статистичко оделење. Кренем се, пошто сам одмотали ноге из ћебета, те хајд преко Батал џамије те низ Дечанску улицу. Одмах да вам напоменем да је код тога министарства ствар тако лепо уређена да је свако оделење далеко по по сата од самога министарства. Један се од ранијих министара чак носио мишљу да закупи у Београду све собе за самце па у свакој да смести по једну канцеларију, да за тим изда бедекер са географском картом, где се која налази и да све те канцеларије веже нарочитом трамвајском пругом. То је заиста генијалан план, штета што се није остварио.
Али, чекајте да вам кажем, немојте мислити да су овим моје муке дошле крају. У статистици ме упуте да идем у Шумарско оделење. Узмем карту Београда, одем код једног професора географије те ми он помогне и нађемо Шумарско оделење. Одем и тамо са мојом молбом. Тамо опет упуте да идем у рударско оделење. То оделење нисам могао на карти да нађем, него се ја и професор помогнемо глобусом. И одиста на глобусу га нађемо негде чак ван Београда.
Е, разуме се на тај се пут нисам могао да решим. Зато моја молба није ни до дан данас решена јер чекам да се изради и пусти у саобраћај железница Београд—Ваљево, па да отпутујем и у то оделење Министарства Привреде.