Мита молер, први момак у Палилули потегао па се заљуби у Цају монополку, прву, опет, девојку у Палилули.
Од почетка Мита крио своју љубав, крио, крио, али, најзад, не могаде више да издржи, те изађе са фарбом, што је у осталом и морао да учини када је иначе по занату фарбар.
Он можда још не би изашао са фарбом, да није његова сопствена, права фарба (коју је купио од Ђурића) почела да излази по зидовима соба што их је по Палилули малао и то почела да излази онако како није требало да излази — те му поче правити малере.
Н. пр. господин Серафим, благајник у пензији, позвао Миту да му мала нову новцијату кућу, а овај запео па офарбао све собе плаво, ама баш све плаво.
Када је то видела госпа Серафимовица, таки је се пљеснула рукама (које су биле све беле од брашна јер је тек била намесила квасац за киселу штрудлу), подбочила се, и узвикнула:
„И, јух, а што је све плаво, па је л’ смо погодили, да ова буде розе офарбано а она црвено?“
Мита виде шта је у љубавној расејаности урадио, па поче, знајући у којој се тачци госпа Серафимовица најосетљивија била:
„Па знаш, госпоја, то је најлепша боја и значи вернос’…“
„Та иди у врага ти сас своју вернос’. Нећу ја ово. Ја хоћу како смо погодили.“
И лепо Мита молер мораде о свом трошку да префарба све собе поново, онако како је требало и то под личним надзором горе већ два пут споменуте госпоје.
Еле, због оваквих и ваздан других малера, Мита се реши и, најзад на једном балу код „Црне мачке“ признаде Цаји своју љубав; а и ова њему признаде своју спрам његове персоне.
Одмах сутрадан Мита посла две проводаџике у лицу Јулке вешерке и Живке наредниковице (две најбоље пријатељице његове мајке) да иду Цајином оцу, Ставри касапину, па да просе Цају.
Делегати одоше.
У соби са сокака водили су се преговори између Цајине мајке и оца с једне стране и Митина два делегата с друге стране.
Јулка вешерка, пошто је изнела све добре стране Митине, постави као услов: да Мита добије Ставрину кућу у Ратарској улици бр. 102 и намештај.
Ставра са своје стране, каза: да је Мита један вредан човек, један што се каже поштен човек, један човек који на примеру не пије; али, да је и његова Цаја тако исто добра девојка, па, пошто и она зарађује у монополу — то пристаје да да уз њу само намештај, али кућу не да.
„Бога ми“, рече Јулка вешерка, „Мита нам је поручио да не закључујемо уговор брез ветеринарну конвенцију (их, ал сам шашава. Знаш читам новине па се све то спомиње, поправи се Јулка вешерка) — тедо да кажем брез кућу. Али, најпосле, да га још један пут упитамо.“
И Живка наредниковица, други делегат, вршећи улогу живе проводаџијске ноте, оде да извести Миту о првим преговорима и да тражи нове инструкције.
Мита постави као ултиматум: 100 дуката у готовом и намештај, а ако Ставра не пристане, нека прекину преговоре и обе се одмах врате.
Ставра одби.
Делегати се вратише и казаше Мити, да је Ставра затворио границу т. ј. поручио му, да више не пригвири у његово кућу.
Почеше и шикана.
Мита свако вече, као у пркос, прође поред Цајине куће са Циганима па, правећи серенаду Кати пуцерки пева на сав глас: „Като — злато“. А Цаја сваке недеље после подне шета са једним поднаредником из Телесне Гарде.
Ово неуговорно стање потраја неко време, али кад Мита поче нагло да слаби и кад виде да не може више издржати овај љубавни рат, он посла Јулку вешерку, да пита Ставру: како би се могли обновити преговори? Ставра одговори, да он остаје при ранијим условима и да их неће ни у колико изменити.
И, најзад, Мита притишњен љубављу, пристаде да закључи уговор т.ј. брак и без ветеринарне конвенције! (та какве ветеринарне инспекције!) без куће и пристаде на намештај.
На послетку Аустрија (та шта је мени!) овај, Ставра попусти још мало и обећа да ће свадбу дати по највећем повлашћењу, што ће рећи: Ставра плаћа и ручак у кафани и игранку.
Мита пристаде а Ставра одмах отвори границу.