Извесно сви већ то знате да су жене скочиле на мене, љуте се и грде ме. Веле, мало мало па се о њих закачим, па зар није време да их већ једном оставим. Добијам чак и анонимна писма која почињу са: „Драги Бен-Акиба“, а свршавају се са: „Убио вас Бог да вас убије!“ Једна ми се госпа жалила да због једног фељтона рђаво живи с мужем и да ћу ја може бити ја разлог разводу брака јер сам „здраво потрефио“ прилике у њиховој кући; друга ми се жали да због мога фељтона неће ићи ове године у бању а трећа ми се жали да је опет због једног мог фељтона њен муж сад са свим друкчи и једног красног младог човека, свога личног пријатеља, сад гледа попреко. Као што видите, починио сам силне грехове. Тешко мени, тешко мени! Остаје ми или да испаштам или да се на какав начин извучем. Крајње је дакле време да бар једним фељтоном изгрдим мужеве. У осталом они то и заслужују!
Читао сам ту скоро у неким француским новинама једно оговарање т. ј. један фељтон који је морала написати нека жена. Реч је о томе: како се мужеви изговарају код жена кад хоће да се извуку од куће. Разуме се, то се тиче француских мужева па се они француски и изговарају док се наши мужеви сасвим друкче, управо српски изговарају.
Ја сам већ један пут у једној статистици доказао да је сваки Србин чим се роди већ одборник каквог одбора или бар члан какве комисије. И ето ти одбори и те комисије, то је већ први добар изговор. Нема те жене чији се муж на рачун седница није извлачио од куће.
„Морам ићи“, вели врло забринуто муж, „вечерас је врло важна ствар на дневном реду“.
Међутим та „важна ствар“ је у ствари на ноћном реду и толико је важна да би таман могла згодно послужити као разлог за развод брака.
Тај изговор на седнице је општи, њега употребљавају сви мужеви али има изговора који су специјалитети неких професија.
Тако н. пр. трговачка жена врло лепо зна за онај изговор мужевљев са „трговцем из унутрашњости“. Дошао је кобајаги „трговац из унутрашњости“ и одвојио много еспапа па сад сиромах муж, мора да проведе једно вече с њим. Међу тим тај „трговац из унутрашњости“ тек ће то вече одвојити еспап.
Па онда, трговачке жене знају и за „инвентарисање“. То је оно доба године кад мужеви долазе на ручак кобајаги забринути, не проговоре ни реч са женом и увече по целу ноћ „инвентаришу“.
Код чиновника је са свим друкче и много је лакши изговор. Ако је полицијски чиновник онда просто дође жандар и зове га, стигла је шифрована депеша или „мора ићи у потеру“. И сирота жена испрати га до врата, моли га да се чува да не назебе и он се креће „у потеру“ обећавајући жени да ће се пазити.
Кад већ наиђу демонстрације, кризе и у опште какво ванредно стање, онда је разуме се врло лако наћи изговоре.
Па онда чиновници се изговарају на своје старије, на телефон, на телеграме, на „хитан“ посао који се мора још те ноћи свршити и на хиљаду других ствари.
Има још један начин који смо сви ми мужеви бар по један пут у животу употребили, и жене нам поверовале — то су писма. Још пре вечере на пиву, договоримо се да се после вечере састанемо и тада напишемо себи овако писмо:
Драги…
Тражио сам те данас цео дан. Врло је потребно, управо неодложно, да се састанемо због једне врло важне ствари која не трпи одлагање. Сутра би већ било доцкан. Дођи после вечере, молим те,
твој Тома.
Свих пет шест мужева који су на пиву и који треба да се састану после вечере напишу по једно такво писмо свако себи и грозни Тома који и не постоји, потпише се на свих пет шест писама, па се онда да све једном момку да разнесе тако да писмо сваког чека код куће. Разуме се, муж за тим долази кући са невиним сасвим јагњеће невиним лицем.
„Имаш неко писмо“, вели му жена.
Он отвара писмо, прочита па љутито тресне шаком о сто.
„Е, ово је да Бог сачува, човек не може ни да се одмори.“
„Шта је?“ пита жена.
„Ето то!“ праска и даље муж, „као да му је мали био дан. Зар ме није могао потражити него сад ноћу морам да му идем“.
„А ко ти је тај Тома“, пита жена забринуто пошто је прочитала цедуљицу.
„Ко је? Доста је да ти кажем да је то човек који ми треба.“
И жена забринуто испраћа мужа и моли га да се пази да не назебе.
Разуме се има и таквих професија где је изговор врло лак. Узмите на пример доктора. Таман сео да вечера а тек телефон зазврји.
„Ало!“
„Ало!“
„Је ли г. доктор код куће?“
„Јесте, ко је тамо?“
„Овамо је Панта Симић, Космајска бр. 46. Молим вас да одмах дођете. Хитна ствар, порођај.“
И доктор се одмах диже па кад стиже код „Коларца“ он затече онога који га је кроз телефон и звао, збиља при порођају, јер пред њим стоји већ трећа флаша вина.
Зар сам мало доктора ја видео који лумпују заједно са инструментима који су морали од куће понети због „порођаја“. А то су врло згодни инструменти за вађење запушача из флаша.
Знао сам и једног доктора који је све то вештије чинио. Он кад дође кући пред вече, седне па сам испуни своју таблу.
За време вечере, сасвим немарно пошаље жену напоље.
„Иди, богати види, има ли што записано на табли?“
Жена изађе, па се забринуто врати.
„Има, Проте Матеје улица број 89, моле те да одмах дођеш.“
„Ух!“ учини доктор. „Ко ће сад ноћу чак тамо, на врх Београда.“
Па тако свако вече, доктор запише себи на табли, док му то жена није ухватила, те он запише а она мало после избрише. Пошље он опет са свим немарно служавку:
„Иди богати види, има ли што записано на табли?“
Девојка се враћа и вели:
„Нема.“
Можете мислити какво лице доктор направи и како се увија као невеста.
*
Ето, за данас вам је доста. Да је и оговарање па би много било.