Прошле су силне забаве, још само по где који концерат са све мршавијим и мршавијим програмом, што се приреди. Играчи су се већ одморили; тоалете су већ спаковане, успомене забележене у књигу „Споменицу“ и све је у свом реду, још само, као остатак толиких силних забава, вуче се по гардеробама по каква заборављена ствар — рукавица, џепна марама или тако што — коју дотични није дигао ни до сад.
Најзад те ситне ствари човека и мрзи да дигне али ми је још увек чудо да у гардероби код „Коларца“ још од децембарских забава па све до сад, леже три заборављене ствари које нико не диже. То су: један боа, једна манџетна и један цвикер.
Боа је леп, елегантан, од белога перја; манџетна носи марку „Р Санс Ривал. 67. 10 — 25“ и има црвени мерџан у рупици као дугме; цвикер је обичан, сребрни, нумера 1 и по.
Те три ствари, леже мирно једно крај друго очекујући да их потраже газде. И ево већ трећи месец како леже па им и досадило. Најзад, да би прекратили време, упусте се у разговор. Ево тога разговора:
БОА: (Манџетни) То сте ви криви да сам ја сад овде остављен и заборављен.
МАНЏЕТНА: Али, молим лепо…
БОА: Јесте ли играли самном први кадрил?
МАНЏЕТНА: Јесам. Ох, како сам га заносно играла.
БОА: Па јесте ли играли ланс?
МАНЏЕТНА: Јесам. Ох, кад бих га могла поновити.
БОА: Па онда мазур, па валс?
МАНЏЕТНА: Све, све, цео ред игара сам играла са вама.
ЦВИКЕР: Разуме се, и мени је остало да играм само „одмор“ с њом и да платим вечеру.
МАНЏЕТНА: (љутито цвикеру.) Ћутите ви, ви сте целу интригу и направили.
БОА: С њим ћу ја већ после разговарати; него, о вама је реч. Дакле кад сте све играли, зар вам је то мало било него сте после другог кадрила потрчали замном у гардеробу. Зашто сте морали да потрчите замном у гардеробу?
МАНЏЕТНА: Приметио сам да вам се одрешила ципела, хтео сам да вам помогнем.
БОА: Лепо, а зашто сте спустили у руке гардероберу два динара те се изгубио на часак?
МАНЏЕТНА: То је… онако… са свим случајно и сасвим невино. И цела би ствар остала сасвим невина да није наишао у гардеробу овај, овај цвикер, нумера један и по.
ЦВИКЕР: Али, дозволићете, ја сам био на мужевљевом носу. Још док сте ви играли кадрил, па ланс, па све валцере и мазуре, он ме је бар петнаест пута избрисао. Љутио се чак што сам нумера један и по, што нисам нумера један.
БОА: А зашто?
ЦВИКЕР: Па нумера један још боље увеличава.
БОА: Да, њему то и треба, он воли да увеличава ствари. Ето то је била обична ситница, господин „Санс Ривал“ нумера 25, хтео је да ми помогне да вежем ципелу… једна обична ситница…
МАНЏЕТНА: И то једна невина, више фамилијарна ситница.
БОА: А ви, ви увеличавајуће стакло, ви сте ту ствар тако увеличали да је дама, којој сам се ја око врата вио, морала у неприлици да ме заборави.
МАНЏЕТНА: Разуме се, господине, на чијим сам рукама ја био, кад сте се ви појавили на вратима, тако да су задрхтале руке, да су му обе манџетне спале. Једну, левакињу је у хитњи дохватио али мене није имао времена.
ЦВИКЕР: Како сте неправедни. Па да сам ја хтео да узнемирим ту фамилијарну ситницу; да сам ја интригант као што велите, зар бих ја и био овде с вама. На против ја сам вам помогао, то ћете одмах увидети, кад вам испричам како је ствар текла. У сали, док сте ви играли и док се нисте одвајали једно од другога, ја сам се непрестано знојио, то би већ била прва услуга коју сам вам учинио али се ја на њу не позивам. Овде је главна она ситница, она невина више фамилијарна ситница, као што се изволео „Санс Ривал нумера 25“ изразити. Дакле, ситуација је била оваква: одмах после другог кадрила бели боа нестаде из сале, ја будем добро избрисан. Мало затим, нестаде манџетне „Санс Ривал“. Ја будем поново избрисан и одмах пођем у потеру. Пред вратима гардеробе сретнемо гардеробера, оног што је примио два динара да се моментално уклони. Ја грунем у гардеробу и… ту затекнем поменуту фамилијарну ситницу. Бели боа у загрљају са манџетном „Санс Ривал нумера 25“. То је свакојако била погрешка, јер ципела се свакојако није око врата одрешила. Да би се избегао скандал, ја хитро паднем с носа мужу. Разуме се, кад сам такву услугу учинио, није никако чудо што је свако могао крај њега да побегне у салу а он остао тражећи мене. Није чудо ни то, што сте ви, бели боа, морали пасти са врата, као што сте и ви „Санс Ривал“ морали спасти са руке која ја задрхтала. Је ли вам сад јасно, видите ли ви, да сам ја у ствари био умањујуће а не увеличавајуће стакло.
БОА: Сад разумем, хвала.
МАНЏЕТНА: И ја вам благодарим.
Ето, такав су разговор водиле међ собом ове заборављене ствари.