Ја не волим политику нити је терам из врло простог разлога: што сам отворен и искрен. А то се у политици не трпи. Ред је, да се свака влада грди и напада, међутим, за сву владу ја бих баш казао, да је добра и да обећава бити још боља. Ево, само узмите. Прошла влада водила је некаква три рата. Завернички рат са Енглеском; царински рат са Аустријом и, најзад, рат за који ви нисте знали, управо нисте се сетили, а то је рат небесни, управо природни рат т. ј. са природом. А ево како. Ми сви знамо да се месец фебруар званично води као зима. Међутим, јесте ли видели. Последњи дани били су: пролеће, право пролеће. Сунцобрани. Струкови. Кинцмадле и гувернанте са децом по Калимегдану. Љубичице. Топчидер. Еле, пролеће. А званично уговор са зимом истиче тек 9. марта. Значи, да смо ми пре времена т. ј. влада (пошто је горе казано „званично“) је, не чекајући, да истекне уговор, склопила тајно савез са пролећем, заратила са зимом и не известивши ову последњу.
Последњих дана у месецу фебруару настало је право безуговорно стање; нити се знало да ли је зима нити да ли је пролеће. Носио је шта је ко хтео. Видите: шетају улицом један трговац у зимском капуту и каљачама и поред њега се „ушипчила“ његова жена у струку са сунцобраном. Овде официр у шињелу, тамо са пелерином и онај тамо само у блузи. Ено башлик; гле, пролетњи шешир! И тако. Настадоше шиками са обе стране.
Влада, преко општине, наредила, да се поливају улице као у сред лета; министар војни нареди, да војска иде на вежбање без шињела; министар просвете, т. ј. професори почеше да изводе своје разреде у поља да купе хербаријум; министар грађевина нареди да се пусте шетни возови за Топчидер — кад зима, одговарајући на та шиканирања, тек једног дана притеже: дуну ветрић, преко Варадина снег поче да врцка, те влада опет поче да мења све горе наведено.
И тако беше све до данас, данас 2. марта. Јер нова влада, цигло за једну ноћ склопи уговор са зимом, васпостави правилне односе и када: јутрос освану зимски дан са снегом, изистинским снегом. Ето, то је први успех нове владе.
Мислио сам још да вам пишем о последицама царинског рата, али то сам, за сад, морао да оставим из ових разлога:
- што мене поштовани уредник „Политике“ нити зна, нити познаје, као ни ја њега, па ко зна, да ли ће он баш ово и штампати;
- што не знам колико се сме написати за горњу рубрику т.ј. да не буде много, па после да креше;
- ако ово не ваља, боље је да само то оде у корпу него и остало што сам мислио да напишем.
На основу свега горе изложеног, а с обзиром на мој инкогнито, ред је да се овде зауставимо.
Обећавам још, да ћу ступити у преговоре са уредником „Политике“ о моме сарадништву, па ћу вам резултате саопштити.
У исто време, част ми је да вам се представим. Ја сам — Хроми Даба