Добијем једнога дана писмо од некаквог ученога странца. Он је рад да пише о Србији па ме моли да му приберем податке. „Ја знам да ће то бити мало трудио за вас — пише он у писму — али вас молим лепо обиђете све стручњаке и замолите их нека вам сваки да податке из своје струке, па ми тако сабране податке пошаљите“.
Колико је то збиља трудан посао, мени је ипак драго било да учиним услугу својој Отаџбини и кренем се од једног до другог стручњака. Направио сам претходно и известан распоред. Треба ми прибавити податке о историји, о вери, о настави, о војсци, о литератури, о народном здрављу, о трговини, о јавним установама и грађевинама, о државним и приватним правним односима и тако редом даље о свима гранама јавнога живота.
Тим редом дакле и пођем и увратим се прво и једном професору историје и литературе. Он ме врло љубазно дочека и ја му објасним чега ради сам дошао.
„Тако“, учини он, „то је врло лепо, врло лепо од вас, и треба учинити, требало би одиста страни свет упознати са приликама код нас и заинтересовати га управо…!“
И настави професор једно дугачко предавање о тој потреби, које сам ја до краја стрпељиво слушао. На крају тога предавања ја се на некакав начин опет дочепам речи па ћу упитати:
Дакле, били ви ми могли дати податке о историји или литератури или о језику или најзад ма о чему што у обим ваш спада?
„Ја?“ упита професор, „то не, ја се знате тиме мање бавим. Наш јаван живот захтева да се сви њему посветимо и да сви учествујемо у решавању најакутнијих питања. Ево ја сам јутрос завршио своју интересантну студију: О железницама уског колосека. Ако је по вољи, ја ћу вас радо послужити подацима из исте…“
„Хвала“, рекох и дигох се те да што пре одем ком другом.
Одатле, некако ми је успут било, свратим једноме доктору медицине те да прибавим податке о народноме здрављу и у опште о здравственим приликама код нас.
„Врло сте се рђаво адресовали“, предусрете ме доктор, „податке о народном здрављу можете добити и у статистици. Не кажем да здравље једнога народа није важна ствар али и здравље једне државе је тако исто важна. Јер најзад на што здравља народног кад је нездрава држава, као оно знате, кад имате здраву душу у слабом телу. А држава може бити само тако здрава ако су јој сређене спољне прилике и видите с тога сам узео на себе да ту страну простудирам. Ја, видите, радим на великом делу: Спољна политика Србије.“
„Тако“, учиних ја, обесих нос и одох даље.
Некако ми је успут било те свратих једном свештенику, који је познат и чувен. Сећам се да сам врло често у новинама сретао његово име. Рачунао сам да ме нико неће моћи о вери тако обавестити као он.
„Да, господине“, рече поп, „ви се у свакој другој прилици не би преварили што сте се мени обратили. Вера нам је преча од свега али, ми смо данас у таквим приликама да нам треба ту веру бранити, као наши стари што су чинили. С тога, дакле, ми сви морамо све жиле напрегнути да решимо једно важно питање. Ето ја баш сад свршавам један чланак за новине који носи наслов: Какво нам наоружање за нашу војску треба. Слушајте да вам га прочитам.“
Ја сам морао стрпљиво до краја саслушати попов чланак о наоружању а чим га је довршио ја дочепах капу те на улицу.
Одатле се увратим једноме инжињиру, јер ако ико, тај ће ме из своје струке моћи обавестити. Само што ме није загрлио кад сам му дошао.
„Не знате“, вели, „како сте не обрадовали вашим доласком. Ја одавно чекам кога да му прочитам своју најновију расправу: О изузецима, при којима, у шумадијском говору не пада увек оштри нагласак на први слог. Знате, кад сам радио трасу Лапово—Крагујевац, а ја сам то студирао.“
Разуме се, нисам му ни казао ради чега сам дошао, но сам дочепао капу те дунуо као ветар.
Одате сам се упутио право једноме официру јер најзад та је струка већ самом својом униформом упућена да се бави искључиво својом струком.
Кажем му ради чега сам дошао али он ми, место сваког одговора, извади једно деме лирских песама из фијоке. Било је око двеста подељених у разне одељке који су носили посебне наслове: „Њој“, „Лепи дани“, „Пролеће“, „Споменке“, „Невенке“, „Зимзеленке“ итд.
Згрануо сам се пред помишљу да му може пасти на памет да ми их чита али се вешто извукох понудив му сам да дођем једно вече ради читања. Он ме љубазно испрати до врата и стиште ми пријатељски руку.
Одем једном познатом нашем адвокату, од њега ћу бар сазнати све о државним и приватним правним односима. Поставим му питање, међу тим он ме стаде убеђивати, како је наша држава пољопривредна и како би та грана требала да нам буде најважнија и сви да јој обратимо пажњу. За тим ме умоли да саслушам његов чланак: Како ваља сејати мркву. И замислите, кад сам ја ту понуду одбио, он ми саопшти да се код њега налази једна моја протестовована меница и, разуме се, тај ме је разлог потпуно убедио, те сам, несрећник, све до краја саслушао тај чланак.
Одем одатле неосврћући се више на адвокатову канцеларију па успут сретнем једнога учитеља. Баш добро, помислих у себи, ево у кога ћу се обавестити о нашој основној настави. Узех га под руку те пођосмо заједно и поставих му прво питање: Он ме понуди да пођемо његовој кући, да ми прочита чланак који је написао за „Трговински Гласник“ и који се зове: Наше пијаце и пијачне прилике. Разуме се да сам побегао од њега као ђаво од крста и упутио сам се једноме нашем угледном ђурмугџији да бар поберем податке о нашој извозној трговини.
Затекао сам га код куће, седи за клавиром и компонује ново „Иже херувими“. И замислите, морао сам да слушам цело ђумругџијино „Иже херувими“ које су певали он и његова жена и морао сам га уверити да је то најлепше „Иже херувими“ у православном појању.
*
Посустао сам. Нисам више ником смео отићи. Отишао сам кући, узео један аспирин ради знојења, попио сам чај и одморио се љуцки те оном странцу написао писмо, које се овако свршавало.
„Немогуће, немогуће је доћи до података јер се у Србији не може никако да ухвати ко се чим бави“.