Он је учио богословију. Имао је врло леп глас и чудо је изгледао побожно. Кад прође крај тебе, изгледа ти као да тамњан мирише. А био је и скроман. Мислио је, да сврши богословију па једну малу парохијицу а велику жену или још боље једну малу женицу а велику парохију па да се мало и помучи али опет да изађе на крај и са парохијом и са женом.
Тако је он мислио, е, али човек налаже а Бог располаже. Кад је свршио богословију он почне меркати жену и парохију. Жену је могао добити лако, било их је доста празних али ни једне празне парохије.
А у то доба баш отворио се код нас телеграфски курс. Размишљао је од сваке руке, па је размишљао чак и о томе, да ли његовом богословском васпитању смета што год да научи оно телеграфско куцање. Најзад дошао је до овог патриотско богословског закључка: „зашто да неби и попови знали куцкати. Могу они тиме врло корисно послужити својој Отаџбини. Дође на пример рат, а попови не иду у рат и онда ступе у службу Отаџбине као војни телеграфисти“.
После, већ, пошто је још размишљао, дошао је и до овог закључка: „А зашто ја неби био телеграфиста, по чему ја баш морам да будем поп кад ето нема честите парохије“.
И тако се преломи и ступи на телеграфски курс. Учио га је врло приљежно и што је више учио све му се више допадала његова одлука. Милина га је било гледати и слушати како за апаратом куцка. Куцкао је тако ситно, тако ситно као да никад није био богослов.
И сврши, бога ми, он лепо телеграфски курс, па доби и једно мало местанце, тамо негде у унутра у Србији. Мислио је и да се жени и кад год је на апарату добио везу са каквом вароши или варошицом у Србији, увек је после искуцкане дотичне депеше, настављао куцкање и разговарао са колегом из оне друге вароши те распитивао како стоји са девојкама. Али, није се оженио јер, човек налаже а Бог располаже. Не само што се није оженио, него није остао ни у служби. А ево зашто:
Изађе једног дана у званичним „Српским Новинама“ некакав конкурс Министарства Народне Привреде. Министарство је радо да пошаље на страну два младића који би стручно изучили прераду млека и прављење бољих сирева, па позива све младиће који имају склоност ка сиру тј. осећај склоности ка тој струци, да се јаве.
Он уједанпут осети неку склоност ка тој струци, или управо осети неку неодољиву склоност да о државном трошку оде на страну. Јави се и не само што се јави него употреби све оно што се код нас у Србији употребљава и новине и фамилију и обијање прагова и већ све и сва и, он буде изабран. Пошаље га држава у Швајцарску као у земљу познату по томе што има најбољи устав и најбољи сир. И он лепо изучи, изучи неколико врста сирева и један стран језик па се врати у своју отаџбину да јој користи, јер се збиља и код нас осетила потреба за добрим уставом и добрим сиром.
И сад, пошто је тако лепо свршио и вратио се, настане она кубура која обично у таквим приликама настаје. Не зна држава шта ће са њим, не зна он шта ће са државом. Да прави сир треба пара а држава нема јер има „пречих потреба“. Наслони тако он главу на руку па мисли и брине шта ће са државом; наслони тако исто и држава главу на руку па мисли и брине шта ће са њим.
Најпосле њему паде врло срећна идеја на памет.
„Како би било“, вели он држави, „да ви мене дате за порезника. Зашто неби, био сам на страни, говорим један страни језик“.
„Са свим“, ускликну држава и пљесну се шакама од радости, „то вам је добра идеја“.
„А како би било да ми се неда баш последња класа, био сам на страни, говорим један страни језик.“
„Па готово“, размишља као држава, „јер ми мало имамо наше деце која су тако била на страни“.
„А како би било“, додаје он, „и да ми се да, какав зајам из Класне Лутрије, пошто сам ја привредник. Не мора баш бити велики зајам, колико да направим порезничку униформу, да се не би одмах у почетку задуживао“.
„Па не може то“, одговара држава, „јер Класна Лутрија даје позајмице само на привредне циљеве“.
„Па тако ја и мислим“, одговара он држави, „мени би се дао зајам као да отпочнем прераду сирева а ја неби ни морао баш почети“.
Овамо, онамо и они се погоде. И ено га он је сад порезник, кажу врло добар порезник. Предано и искрено служи државу и спрема молбу да поднесе скупштини да му се две године, које је провео на страни као државни питомац, признају у године указне службе.
*
Зар вам не долази од некуд позната ова каријера? Та то је каријера скоро сваког трећег чиновника у нас.