Онај који се бави каквом специјалном струком, не може очекивати да му случаји откривају факта. Мора те случајеве изазивати, тражити, мора правити пробе и експерименте. Тако нпр. хемичар, тако физичар и тако свако редом па тако и ја морам правити пробе и експерименте на београдскоме друштву.
Интересовало ме је да решим: за колико се времена једна лаж може да пласира у Београду и у каквом се облику врати ономе од којега је потекла.
То сам постигао да утврдим на овај начин: прекјуче тачно у 10 и 17 минута пре подне, срео сам код Теразијске чешме госпођу Виду. Пришао сам јој одмах, упитао је за здравље и онако немарно, више као уз реч, додао сам:
„А ви сте извесно већ чули за г. Марковића?“
„Шта?“ учини г-ђа Вида.
„Та… кажу да се раздваја са женом.“
„Та није могуће?“ пренерази се г-ђа Вида. „То је чудно, та они су тако лепо живели. А зна ли се за узрок?“
„Не зна се ништа, изгледа да и нема никаквог узрока него су просто несносни једно другом. Досадило им већ у браку.“
Госпођа се одвоји од мене и не прође ни десет корака а срете госпођу Персиду.
„Слатка моја, баш добро те вас видех. А чусте ли ви Бога вам за то чудо.“
„Које?“ пита изненађено госпођа Персида.
„Па да се Марковић раздваја са женом.“
„Не може бити!“
„Та како не може, она већ и није више код њега, одјутрос је одвео мајци.“
„А зашто забога?“
„Та, не зна се за узрок ал… биће због оног поручника. Мора тако нешто бити. Тек се ваљда не раздвајају зато што им је досадило у браку.“
„Па извесно. Е томе се не би никад надала. Збогом госпођо, збогом.“
И госпођа Персида продужи пут у Кнез Михајлову улицу па ниже „Руског цара“ срете господина Љубу.
„Љута сам на вас“, рећи ће му као више у проласку.
„Молим?“ претрну г. Љуба.
„Та како не би била љута; јуче сте били код мене, ћаскали сте о свему и свачему а нисте ми казали тако важну ствар.“
„Коју молићу?“
„Ви ваљда знате да се Марковић раздваја са женом.“
„Боже сачувај, немам ни појма.“
„Како забога, па цео Београд бруји о томе, јер знате није обична ствар, то је читав скандал. Најурио је просто жену из куће, због неког поручника, ухватио га у кући пред сведоцима, и ту је био читав сукоб… ја не знам све како је и шта је било, ал читав роман, кажем вам читав роман. Гледајте да сазнате детаље па дођите после подне или сутра да ми причате.“
„Како не бих забога. Сад идем у канцеларију и чућу тамо. Ја радим у соби са три жењена чиновника. Они су морали чути што од својих жена. Љубим руке, до виђења.“
„Ал не заборавите да дођете и да ми испричате.“
„Како бих заборавио.“
И господин Љуба оде у канцеларију где затече три жењена чиновника; још пију кафу и разговарају шта ко кува данас за ручак.
„Господо, да л’ ко од вас што ближе зна о Марковићевој афери?“
„Којој афери?“ упитаће три ожењена чиновника.
„Та о брачној, зар ништа не знате.“
„Не знамо“, одговарају једногласно три ожењена чиновника.
„Штета а ствар је врло занимљива. Дакле ево у чему је: неки поручник заљубио се у Марковићеву жену… најзад, вас се детаљи и не тичу, главно је да је прекјуче поручник ушао кроз прозор а Марковић са два сведока ушао кроз врата… био је и двобој, јуче ујутру… т. ј. није био него требао је бити. Управо, ја не знам да вам кажем тачно али само знам да је Марковић узео жену за руку, одвео је мајци и рекао: ‘Ево вам је’.“
„Гле молим те“, учинише сва три жењена чиновника и нестрпљиво дочекаше подне те сваки својој кући и сваки својој жени.
Извесно је сваки на своју руку испричао и то од прилике овако:
„Замисли Мицо, ко би то рекао за Марковићку!“
„Коју Марковићку?“
„Па знаш је ваљда?“
„Па ко би рекао да је то тако покварена женска.“
„Ју, шта говориш?“
„Та ваљда је десет пута до сад муж ватао али је човек трпио, ко вели да не пуца брука. Ал сад је већ загустило, отерао је, одвео је јуче са жандармима у фијакеру мајци и рекао је: ‘Ево вам је, каква мајка таква кћи!’“
„Ама, није могуће?!“ чуди се и крсти госпођа Мица.
„Та читав роман, читав роман. Неки поручник преобучен улазио у кућу, па јуче био двобој и тај поручник рањен.“
„Ди је рањен?“
„Не знам, та ваљда га онако окрзнуо, скинуо му можда један прст на руци.“
Госпођа Мица оста скамењена а није само госпођа Мица него и госпођа Лепосава и госпођа Јела жене оне друге двојице ожењених чиновника, јер су и они код својих кућа за ручком причали за новост.
После ручка, чим су испратили мужеве у канцеларију дигле су се госпођа Мица, госпођа Лепосава и госпођа Јела, задигле сукњу па ухватиле свака свој крај. Као да су се договарале па поделиле Београд. Једна је ухватила западни Врачар са једним делом Савинца; друга је дохватила Палилулу са делом Теразија а трећа Варошки кварт и онај део Дорћола под Позориштем.
И тако иду из куће у кућу, али ко би могао да их прати. Ја сам донекле ишао за њима да пребројим бар колико ће кућа обићи, али сам им изгубио траг. Оно што сам приметио то је да се из сваке куће, у којој су оне биле, домаћица, пошто их је испратила, одмах и сама обукла и почела да прави визите. На тај начин разносила се као телеграфом вест о Марковићевој афери. Може се само приближно (те статистичке ствари увек се приближно рачунају) утврдити, да су то после подне од 3 па до 5 сати, 272 жене ишле по визитама да би саопштиле новост о Марковићевој афери.
Предвече, тачно у 6 сати и 24 минута, срео сам опет госпођа Виду, ону госпођу којој сам јутрос у 10 сати и 17 минута првој саопштио своју лаж. Ова се враћала са неког жур-фикса и кад ме виде пљесну се рукама:
„Забога, Бен-Акиба, па што ми нисте казали све, кад сте већ хтели да ми кажете тако интересантну новост него морам од других да чујем детаље.“
„Па не знам их ни ја. Испричајте ми молим вас, врло ме интересује.“
„Дакле, ево у чему је ствар. Сад сам баш на госпа Јулкином жур-фиксу чула од једне госпође која све до ситница зна. Дакле тај поручник Јосиф и госпођа Марковићка волели су се још док се она није удала, другим речима, она није ни била девојка кад је пошла за г. Марковића. Али он јој је то опростио, мислећи да се поправила. Но поручник је и даље долазио код ње али се то није могло да ухвати јер се пресвлачио, час у женско, кобајаги тражи службу; час као оџачар кобајаги да чисти оџаке. Док се то није ухватило. Кажу г. Марковић је на своме кревету приметио трагове оџачарске. И онда га је ухватио у кући, ту се слегао силан свет двадесет жандара је опколило кућу. Марковић је ужасно тукао своју жену; сву јој фризуру растурио, па је са жандарима натоварио у фијакер, одвео је мајци и пљунуо је мајци у сред лица. А сутра дан имао је двобој са поручником и одбио му сви десет прстију на рукама. Поручник без прстију деградиран је већ. Ето, то сам као позитивно чула.“
*
Растали смо се. Проба је добро испала. За 8 сати и 7 минута једна лаж кадра је да зарази Београд и ено видли сте у каквом сам је облику ја пустио а у каквом ми је госпођа Вида враћа.
Међу тим баш то вече видео сам г. и госпођу Марковићку иду под руку и задовољно и весело разговарају о својој домаћој срећи.