Има већ подоста времена како ме уредник „Политике“ гони да се вежбам у репортерском послу.
„Сва вештина“, говорио би ми уредник, „лежи у томе да будете први ‘на лицу места’ кад се што деси и да оштрим оком запазите сваку ситницу и сваки детаљ који би могао читаоца занимати“.
Дао сам реч уреднику да ћу покушати и нестрпељиво сам очекивао какав случај, те да се опробам. И ево већ две недеље нити хоће каква кућа да се упали, нити хоће каква девојка цеђем да полије по лицу момка који ју је оставио; нити хоће политички противници да се потуку амрелима на Теразијама; нити хоће тајанствено да убију каквог кафеџију, нити се дешавају крађе ал онако интересантне крађе.
И таман ја пао у очајање, те прекјуче изјутра пошао у редакцију да изјавим уреднику, како не може на мене као на репортера рачунати — кад а оно покрадена сама редакција „Политике“. Можете мислити „непознато лице“ (чудновата ствар како увек такве ствари врше „непозната лица“ да би само довела у забуну нашу полицију) обило врата на штампарији, из ове ушло у редакцију; обило све фијоке, украло један зимски капут и једне маказе и побегло неопажено.
Дабоме, не само ја, били смо сви на „лицу места“.
Јављено је одмах полицији, она је дотрчала и свестрано испитујући ствар, утврдила је ова факта:
- Да су фијоке биле празне, т. ј. да сем рукописа, није било у њима ничега. То је утврђено тражењем самога уредника и општим мишљењем свију сарадника који су јуче очекивали аконто;
- Да лопов није завлачио ноге у фијоке него само руке, јер да је завлачио ноге, остао би у фијокама траг од каљача и тиме би било полицији олакшано трагање;
- Да лопов није литерарно образован, јер међ толиким чланцима, студијама, фељтонима и приповеткама које је могао украсти, он је украо само администраторов зимски капут, и најзад;
- Да је лопов „страно лице“ које не познаје „околности у кући“ јер је обијао и фијоку на столу за којим ради један сарадник који је увек у аконту и у чијој је фијоци могао наћи само једну сарадникову меницу одбијену на последњој цензури. Да се овај случај десио у Америци или да је овај наш лопов био џентлмен каквих има у Америци, он би лепо умочио перо у мастило па би на одбијену меницу ставио и свој потпис. Ја сам сигуран да би било код нас завода за које би више вредео потпис једног лопова него на пример, мој.
Дакле пошто су утврђена горња четири факта, остало је да се из њих извуку претпоставке на основу којих би се могло отпочети трагање за лоповом.
Ја не знам какве је претпоставке извела полиција из горњих факата али ћу вам поверљиво рећи претпоставке које сам ја извео:
Прва претпоставка: Неко се решио да напусти свој досадашњи посао и да постане новински сарадник. То није тако редак случај код нас. Тај неко је знао да су две стари потребне добром новинарском сараднику а то су: зимски капут и маказе, ето тих ствари је нестало. Такво ће се лице врло лако наћи; онај који се ових дана свима редакцијама буде нудио за сарадника и кога све редакције одбију, биће то „непознато лице“;
Друга претпоставка: По моме дубоком уверењу, целу је ову ствар удесио сам уредник „Политике“ и ево ћу вам одмах казати зашто. Знајући да уредништво „Политике“ добро хонорише и плаћа своје сараднике, уреднику сваки дан стиже маса приповедака, фељтона, чланака, студија, полемика итд. Што то сваки дан стиже ни по јада али сваки дан је пуна редакција разних писаца који долазе да питају, шта је са њиховим рукописом. Уредник има спремна три одговора:
- нисам још погледао;
- прегледао сам и ствар са извесним исправкама може бити добра. Чим стигнем мало од послова гледаћу да ствар исправим па ћу штампати;
- Ствар је добра, само мора чекати на ред. Претрпани смо материјалом.
Разуме се, те одговоре уредник употребљава читаву годину дана и сад је већ крајње време било или да пронађе нове одговоре или да учини друго шта. Он се извесно решио на ово друго. Удесио је крађу с тим да му нестане и кожна торба у којој стоје рукописи и сад ништа лакше но да каже: „Ствар је била врло добра, мислио сам ове недеље и да је штампам али… ви сте чули за несрећан случај… наша је редакција покрадена и то баш она торба у којој су рукописи“.
Трећа претпоставка: Трећа претпоставка није моја и ја је свечано одбијам од себе, али је по својој прилици уредникова претпоставка, јер му је читам из очију. На име, уредник је тврдо убеђен, да сам ову покрађу редакције ја удесио, и то само зато што нисам имао материјала за данашњи фељтон, па да бих имао о чему да пишем.
⁂
Н. З. Ја већ завршио и мал’ нисам заборавио најважнију ствар. Молим поштоване читаоце, да нам помогну наћи администраторов зимски капут. Да би им у том погледу олакшао, ја ћу вам овде изнети тачан лични опис администраторовог капута:
Име и презиме: Зове се зимски капут али му је право, крсно име иберцигер.
Место рођења: Земун.
Године старости: Три.
Боја: Прве године је био црне боје; друге године је преливао у зелено („санжан“) а ове године пошто је преврнут, изгледао је сасвим модар и преливао се у жуто.
Особени знаци: Купљен је на отплату и исплаћена већ прва рата.
Ето по овим знацима може се познати капут нашега администратора.