Знате одмах сви о чему је реч. Реч је о нашем Народном Позоришту, које је г. Јанковић онако духовито назвао „препуклом сиротицом“.
Ви сви већ знате, да је једна од најјачих квалификација г. Јанковићевих за управника Народног Позоришта та, што он „воле позориште“. И то већ више није обична љубав, него ево сад, кад је дошло до бракоразводне парнице између њега и позоришта, он позива чак и жандармерију у помоћ, не би ли му она сачувала место управника, не би ли она помогла да се не разведе брак између њега и „препукле сиротице“.
Било је пријатеља, било је другова који су му замерали ту сувишну љубав према „препуклој сиротици“, али је он остао зацопан до ушију према њој и да би ту љубав манифестовао, увео је жандармерију у храм у коме он као првосвештеник служи службу богињи Талији. Он је још непрестано воли, ето то је и прекјуче у једном интервјуу изјавио, воли је и кадар је за њу и за своје место, да се бори чак и — жандармеријом.
У осталом, тако је то и у Француској. Ето г. Јанковић је био у Француској, „штудирао је европска позоришта“ и отуд нам је донео „танани укус“ и обичај, да се у позориште уведе жандармерија. Па није то само г. Јанковић, и цео позоришни одбор био је у Паризу, па ето и они кажу, да ни тамо није слободно никоме, ама баш никоме, да изјављује своје незадовољство, било о глумцу, било о комаду, било о управи.
О колико је већ пута до сад у Француску Комедију ушла жандармерија па се измешала са публиком. А један члан књижевног позоришног одбора у једном свом предавању: „О тананости укуса француске публике за драму“ објаснио је то у једној нарочитој глави тога предавања која је носила наслов: „Француска жандармерија као подстрекач тананога драмског укуса“.
У осталом, оно што је код „сиротице“ препукло, препукло је доста давно. Г. Јанковић је морао бити начисто с тим, да он сам то није кадар закрпити; као што је морао бити начисто и с тим, да са сиротицом, која је тако давно препукла, неће моћи дуго трајати брак. И ено их, они су сад већ пред конзисторијом, он — г. Јанковић — представља мушку страну, а она — „препукла сиротица“ — представља женску страну. Он изјављује да нема ништа против ње, да је и даље воле и да би врло радо продужио са њом брачни живот, а она „препукла сиротица“, обарајући поглед у земљу, изјављује, да неће с њим више ни мртва ни жива. Вели:
Није он први с ким сам ја била у браку, али ми бар нико досад није жандарма натоварио на врат. Нисам имала посла са полицијом. Ако смо што и имали међу собом, ми смо се покрвили, потукли, посвађали, али нисмо полицију позивали. А овај ево, и то је учинио!
И тако су сви изгледи да ће се брак развести, с тим што ће г. Јанковић добити право да и у будуће воле „препуклу сиротицу“.
⁂
У осталом, мал’ вам нисам казао оно што је најглавније. Био сам и ја прекјуче у позоришту.
Боже, од кад нисам имао то задовољство да седим између два жандарма. Још кад су ме спроводили у пожаревачки казнени завод. Тада, па ово сад у Краљевском Српском Народном Позоришту.
Ја у средини а с леве стране жандар број 416, с леве број 302. Нису имали на себе нумере ал су били добри да ми их кажу, пошто сам им поверљиво саопштио да хоћу те бројеве да сецујем на Класној Лутрији.
Мени се здраво допадају овакве представе и усхићен сам што их је позоришна управа унела у свој програм за ову годину. Јер најзад, свака управа и треба да заведе нешто ново. Једна заводи представе за народ, друга дошла па завела представе за децу; трећа представе за војнике и сад ова управа, завела представе за жандармерију. Кажу, то има у Француској Комедија у Паризу, па сад код нас. Једино још у Русију и Турску, као у конзервативним земљама, то није продрло.
Мени се међу тим здраво то допало. Чим сам сео измеђ броја 416 и 302 који су равнодушно бленули горе у лустер; одмах ми се завукоше у џепове две туђе руке.
Мене спопаде нека пријатна туга, која ме је целог мог живота спопадала, кад год су ме се дотакле жандарске руке.
„Имате ли звиждаљку у џепу?“ пита ме број 416, и претуре ми џепове, као код своје куће.
„Немам молим вас, ја нисам ловац.“
„Да, али сте можда незадовољни данашњом позоришном управом“, додаје број 302, од којега сам доцније чуо да је свршио три разреда гимназије, и да је у своје време штатирао у позоришту.
„Па и кад бих био?“ питам га ја.
„То не сме бити. Постоји наредба Управе Вароши Београда, по којој нико не сме бити незадовољан данашњом позоришном управом.“
„Па добро“, одговарам ја помирљиво „нећу бити незадовољан“.
„Ако вам се што и не допада“, настави жандар број 302, за којега смо већ утврдили да је свршио три разреда гимназије „а ви изволите о томе писати а не звиждати. Јер“, наставља жандар број 302, „нашто имамо слободу штампе; на што слободу збора и договора, него са свако искаже своје мишљење. Према томе, не смете на друге начине исказивати незадовољство, до само на оне које је закон прописао. Јер, кад би то смело бити, извесно би већ постојао ‘закон и слободи звиждања и викања’“.
У први мах сам се зачудио овако здравим и бистрим погледима на ствар, једнога обичног жандара. Доцније сам тек чуо, да ми се он лажно представио као жандар број 302, а да је у ствари то био преобучен полицијски писар, којега је збиља било врло тешко разликовати од преобученог жандара и који ме је тако вешто заваравао да је од свега што ми је о себи казао, остала као истина то, да је свршио само три разреда гимназије.
После ових, овако строгих и одлучних опомена, остао сам сасвим миран.
Једанпут само што сам у крај најлепше сцене кинуо и жандар број 417, дочепа ме за руку којом сам понео шнуфтиклу и узвикну:
„Шта хоћете тиме да кажете?“
„Чиме, молим вас?“
„Мислите, не зна ја“, узе да мига лево око жандар број 416, „да ви тиме хоћете мени да подвалите, па кад не смете устима да кажете: ‘Доле Управа!’ а ви кијате“.
„Али, немојте, господин жандар, ја имам одистинску кијавицу.“
„Ако имате кијавицу а ви изволте, спровешћемо вас у Општу Државну Болницу, добићете тамо засебну собу, па кијајте колико вам је воља. Али овде не!…“
Дао сам часну реч да нећу више кијати, те сам се спасао беде, да се моја кијавица не тумачи као незадовољство против позоришне управе.
А неби ја ни кинуо да сам само знао какве су мере предострожности биле предузете те вечери. Кажу да је један члан „књижевног“ одбора био изаслан у Пешту да проучи све мере, које је тамо генерал Њири предузео да спречи демонстрације и да су по „књижевним“ студијама тога члана биле предузете и све мере код нас.
Тако на пример, веле, да није било само у публици жандара, него и на бини: Руцовића је стално пратио један жандар с пушком и једва су га убедили да не мора излазити на сцену, јер он је и то хтео.
Веле да је Управа Вароши Београда тражила од управе Народног Позоришта и режију тог комада. Био је одређен један члан кварта који би режирао комад.
И каквих ти ту сцена није било. Излази на пример г-ђица Јурковићева из гардеробе и носи собом, као што јој је то сам Бог дао, она два јастучета на куковима а жандар врти главом, прилази јој сумњиво јој пипа јастуче и пита:
„Нису ли то од куд бомбе, па сте их сакрили остраг?“
Сирота девојка поцрвене до ушију, обори поглед и срамежљиво одговори:
„Није, то је моје тијело!“
Или, излази из гардеробе она плава Десанка, што никако не уме да удеси боју своје косе према оној куповној, а жандар јој прилази и пита је:
„Пардон покажите ми вашу звиждаљку.“
„И ју, срам вас било!“ одговори девојка и хоће да падне у несвест а жандарм додаје:
„Па јест, нама су казали да и ви глумице правите демонстрацију, онда морате и ви имати скривене звиждаљке!“
Ал’ то су споредне ситнице. Оно што је најлепше, није изведено. Кажу да је све било удешено да се „Луцифер“ у трену ока од озбиљне драме, преобрати у Рајмундову чаробну игру. Веле да су сва четири ферзенка била подмазана и под сваким стајао је по један члан кварта а управник вароши Београда био је горе на [Недостаје реч] у ономе облаку [Недостаје реч]. Да се ма шта десило, управник би Позоришта само притиснуо у електрично дугме, и уједанпут би се отворила четири ферзенка а одоздо би искочила четири члана кварта а озго у облаку, спустио би се Управник вароши Београда а све то осветлило би се бенгалском ватром.
Е, баш штета што се то није десило, јер ја здраво волем чаробне игре.