Ако сте читали ону моју статистику о нашим одборима, којом сам доказао да сваки Београђанин одмах по рођењу постаје члан каквог одбора, онда вам неће бити чудно кад вам кажем да сам ја члан некаквих седамнаест одбора. Дакле ово што ми се десило и што ћу вам причати, десило ми се као одборнику једнога од толиких одбора.
Једнога ме дана изненадио и хитно позвао председник једнога хуманога удружења где сам био одборник.
„Господине, јутрос је преминуо богати трговац газда Михајло Стојановић. Све своје имање расподелио је на добротворне циљеве и нашем удружењу оставио је 30.000 динара.“
„Бог да му душу прости!“ одговорих ја и чисто ми наиђе суза, суза благодарности на очи.
„Дакле“, настави председник, „ми му морамо приложити венац и ја сам то већ наручио али, осим венца, ваљало би и од наше стране ко год да држи говор“.
„Ваљало би“, рекох ја.
„Ја сам већ наредио да се на друштвеном стану развије црна застава а умолићу породицу покојника да се и погреб заустави пред нашим станом где би се са балкона говорила надгробна реч. Разуме се, рачунао сам на вас.“
„Од куда на мене?“
„Боже мој“, настави председник љубазно, „па ми смо вас нарочито и увукли у одбор ради таквих прилика, кад треба држати здравице или на пример дочекати госте поздравном речју или, ето видите, овакав случај. Размислите и сами, ко би други“.
Пошто ме је председник удружења тако убедио да сам ја тај који треба да држи надгробно слово, додаде још:
„Али, молим вас нека буде беседа што већа, што дужа, јер замислите, није то мала сума 30.000 динара.“
Разуме се, и сам сам мислио да се морамо одужити тиме што ћемо саму беседу што је могуће више одужити.
И ја одјурих кући, заседох и почех да пишем на дугачко. Нисам ни једну од познатих фраза оставио на миру. „Пред нама лежи трошно тело али дух, дух се високо узнео“; „Ми земљи предајемо само тело где је становала она велика душа, која је и т. д.“; „И на последњем часу још, растајући се од овог света, покојник је хтео да учини своме роду и т. д.“ — И тако даље, и тако даље.
Седамнаест полутабака сам исписао и већ завршавао познатим речима: „За то опростимо се са великим покојником, ускликом: Слава му!“, кад одједанпут улети у моју собу потпредседник удружења сав задуван.
„Јесте ли написали беседу?“
„Јесам“, рекох ја поносно показујући гомилу хартије на моме столу.
„А замислите и… уф, мал му не рекох нешто!“
„Ама коме?“
„Па покојнику. Замислите, није нам оставио 30.000 динара, него 15.000.“
„Е?“ учиних ја.
„Јест, сад сам чуо.“
„Па, ако, и то је лепа сума.“
„Не кажем али… Да видим колика вам је беседа.“
Ја му показах седамнаест полутабака.
„Па то ће трајати говор читав сат.“
„Хоће.“
„Слушајте“, поче потпредседник нижим и поверљивим тоном „ви сте писали с обзиром на суму од 30.000 динара“.
„Разуме се, тако ми је казао г. председник.“
„Е, па лепо; ја бих вас сад молио да скратите беседу с обзиром на суму од 15.000 динара.“
„Да скратим.“
„Разуме се. Учините то.“
И потпредседник оде а ја узех да скраћујем. Свако ће лако појмити да ли је лакше било скраћивати но писати и — после једног сата труда, сведем ја беседу на једанаест полутабака.
Таман сам био готов и хтедох да данем душом кад улети у собу секретар удружења.
„Грозно смо насели.“
„Шта забога?“ престравих се ја.
„Па замислите, покојник нам је оставио свега 5.000 динара. То је овог часа г. Председник поуздано чуо од једног рођака покојниковог и одмах ме је послао к вама, да вам поручим да скратите надгробно слово.“
„Па ја сам га већ скратио.“
„Та да, зна то г. председник, ви сте га скратили с обзиром на суму од 15.000 динара али вас сад он поздравља и моли да скратите беседу с обзиром на суму од 5.000 динара.“
„Лепо, молим вас, учинићу и то.“
И сад седнем понова и почнем брисати. Од девет полутабака сведем беседу на три и по, ко велим: доста ће бити и оволико за пет хиљада динара. Чим сам свршио посао, очекнуо сам још мало да видим неће ли доћи сад послужитељ удружења да ми јави да је покојник оставио свега 1.000 динара, те да треба још скраћивати беседу, али послужитељ не дође. Ја узех својих три и по полутабака надгробног слова и упутих се г. председнику. Пролазећи поред друштвенога стана опазио сам да на њему нема црне заставе. Одмах ме је обузела нека зла слутња. Г. Председника затечем, разуме се, са свим мргодна.
„Ја сам готов са беседом“, рекох.
„Јесте ли готови?“ пита председник.
„Јесам“, одговарам ја поносито као човек који је испунио своју дужност.
„Врло лепо, баш вам хвала, али сад можете поцепати беседу.“
„Шта наопако?!“ претрнух ја.
„Да…“, вели председник, „…преварили смо се, то је била нека заблуда, није нама оставио него том и том удружењу“.
„Господе а ја цео дан стењем пишући и скраћивајући беседу.“
„Море, то није ништа али венац, замислите, наручио сам венац. Ах, знате ли шта“, пљесну се од једном г. председник по челу. „Били ви примили на себе један посао да извучете удружење из неприлике?“
„За што не?“
„Отидите, болан, том и том удружењу и понудите му венац који смо ми наручили, понудите му макар и са извесним рабатом. Или знате шта је још најбоље. Понудите венац заједно са надгробним словом. То им је као рабат. Њима ће добро доћи, имају готов и венац и надгробно слово.“
Тако смо и учинили продали смо венац заједно са надгробним словом затим је мени на првој седници удружења изјављена благодарност која се и сад налази записана у протоколима седница нашега одбора.