Осим Петра Типе и Максима Трипковића, бавили смо се реформом православног календара још руски Св. Синод и — ја.
Русији не иду реформе баш тако од руке, те ко зна хоће ли се сетити календара. Петар Типа и Максим Трпковић покрвили су се међу собом, и Русија пристала уз њих те се сад и она покрвила сама са собом, те ће на послетку остати да ту реформу изведем ја сам.
Да бих могао тачно изложити свој план по коме би требало реформисати календар, ја морам у неколико речи да наведем шта у досадањем календару не ваља и шта би требало прешчистити.
На првом месту ваљало би пречистити питање са годишњим временима. По старим календарима, свако је од годишњих времена имало своје место, долази најпре пролеће па лето, јесен па зима. Али је у том погледу у последње време настао такав дармар, да се сад не зна ни ко пије ни ко плаћа. Нити је зима зима, нити пролеће пролеће, нити јесен јесен, ни лето лето. Нити та времена више знају за ред, нити иду својим редом, него су се помешала, па груне зима јула месеца, пролеће децембра, јесен маја и лето јануара и већ како ко дохвати.
Дакле, од годишњих времена треба изискати реч: хоће ли по реду вршити своје задатке или неће?
Па онда крајње би време било да се измене и месечни небески знаци. Од куд на пример водолија да означава јануар; то нека буде знак за јули, кад се пију шприцери а не за јануар; па онда и близнаке треба са свим одвојити, доста је једно дете да служи за месец мај. Наши стари су могли бити раскошни некада, кад није била овака скупоћа. Па онда, сасвим сам противан да шкорпија буде знак за октобар; ако у опште у животу који месец уједа човека, то је децембар кад су балови и концерти; ту му слатка шкорпијица забоде жаоку у срце па остане целог живота сакат. Дакле нека шкорпија буде знак за децембар. Тако исто не знам каквог смисла има да знак за јули буде лав. То је месец кад жене иду у бање а мужеви остају код куће. Дакле за тај месец нек се узме као знак ован, и то ован са што дужим роговима да би што тачније означио мужа који је остао код куће. Теразије би са свим укинуо, то и није никакав небески знак; од куд кантар на небу. Морало би се такође размислити шта би се учинило и са јарцем као врло неестетчким небесним знаком.
Осим овога могле би се учинити и неке измене у самим данима. Тако на пример мени се не допада ред дана у недељи. Ја бих на пример фторник са свим избацио, кад га већ сви сматрају за несрећан дан и кад неће нико у фторник да почне какав посао. Боље је установити два понедељка или може бити две недеље.
То би било онако у главном обележене начелне ствари о којима би требало размислити, а сад да пређем на саму реформу календара.
По моме пројекту, и на календар би ваљало применити метарски десетни систем. Примењен је већ за тежину, за дужину, за меру вредности (новчани систем), па зар и календар није мера, мера времена.
И како би се то лепо дало удесити. Година сто дана; у једној години има десет месеца, у једном месецу десет дана.
Разуме се да би таква календарска реформа имала грдна утиска на све друштвене односе, јер би године биле краће. На пример, ако се човек сад жени у тридесетој години онда би се женио у 110. години; госпођици, млада као капља, тек стигла за удају, којој је сад 19. година, била би тада у 69. години.
Па онда замислите ташту која у зетовој кући доживи осамдесету годину, што није никакво чудо јер све таште у зетњевим кућама доживе дубоку старост. Таква би ташта доживела 292 годину.
Посмртни огласи гласили би овако: „Моја добра и непрежаљена супруга Јелка, премину у цвету своје младости, у својој 96. години“.
Или на пример изгуби вам се дете од 11 година (а ви већ знате да се деца код нас често губе) а ви дате овакав оглас: „Мој синчић који је ушао тек у четрдесету годину, изгубио се идући од Славије итд“.
Па онда и све друго, на пример:
- у војсци би се служило 7 година и три месеца и трпало би се у војску у 78. години;
- деца би у први разред основне школе полазила у 25. години;
- пунолетство би било тек кад се напуни 78. година;
- чиновници до пуне пензије служили би државу 146 година;
- посланички мандати трајали би 18 година.
Разуме се да би се тада године писале по начину како се пишу десетни бројеви. У протокол венчаних не би се уводило као до сада: младожења стар 52 године, један месец и два дана; млада стара 24 године и 7 месеца. Него би овако то било:
- младожења стар: 189,05 година,
- млада стара: 87,75 година.
Кажем вам било би то врло лепо а кад би се то тек на историју и догађаје применило, доказало би се бар да је у Србији један устав доживео 30 година, да је једна влада трајала 20 година и да чиновник није био истеран из службе бар 10 година.
Размислите о овоме пројекту.