Ја не знам од куд да се у нас послуга зове „млађе“. Кад је реч само о слушкињама, собарицама, киндсмедламаји дојиљама, па кад су исте „млађе“ то је врло лепа ствар, али у „млађе“ по нашим појмовима спадају и слуге, кочијаши, портири итд.
Ја нећу тако да генералишем горњи појам, сматраћу под „млађе“ само оно што је одиста добро само док је млађе. Дакле, реч је о слушкињама, собарицама итд. дугим речима, реч је о „девојкама“ како их ми Београђани такође зовемо.
Нико неће спорити да је то једно од врло важних београдских питања. О, колико пута је ради тога било бриге у кући, колико пута је муж остао без ручка, колико пута је госпођа остав изненадно без млађега, правила на брзу руку кајгану од сира, јаја и својих суза; колико пута је због тога било свађа у кући, колико пута итд.
Замислите оне муке док нађете „млађе“. Колико и колико човек мора да трпи. Трпите поред млађих и неке ватрогасце, поднареднике, бандисте и кога све не трпите.
Дође вам младо, скромно девојче, и погађа се:
„Како се зовеш?“
„Роза Денингер.“
„Шта тражиш?“
„24 динара.“
„Добро, примићу те.“
„Али, молим вас, има ли за кујну засебна врата.“
„За што?“
„Па… овај… нисам сама.“
А ако је сама а лепа још горе. Тада тек видите муж нешто чешће долази кући, не иде онако редовно ни на пиво као што је пре ишао и врло је љубазан према жени и једнако је подсећа где све није правила визите.
„Ти, душо, већ одавно ниси била код твоје тетке Савке“, говори муж љубазно и ако до тада није трпео целу женину фамилију, почев од таште па до најудаљеније стрине и тетке.
„Па нисам“, вели жена, „а и мрзи ме, далеко седи“.
„Није лепо, ако далеко седи, ред је да је се по који пут сетиш.“
Тако муж с дана у дан све љубазније док жена не осети одакле је бува једе, то оно нешто „млађе“ из кујне не излети на улицу.
Баш ми је при руци једна буквица, из које се види читава историја једне „млађе“. Зове се Катица Петровић а ово јој је по буквици лични опис; стара 17 година. Најзад што ће ми опис из буквице, ја сам је лично видео и вероваћете моме укусу, кад вам кажем да је лепа. По буквици нигде није служила више од месец дана, а ево шта јој све пише у буквици:
Катица Петровић је особито услужна и поверљива девојка. Препоручујем је свакоме. Код мене је служила месец дана а излази по својој вољи.
— Аксентије Петровић, чиновник.
*
Катица је неваљала, нечасна и воли да прави интриге по кући, кадра је да завади и мужа и жену и све по кући. Отпуштам је као такву и не препоручујем је никоме
— Олга Јовановићка.
*
Катица Петровић служила је код мене месец дана и ја сам за то време био са њом потпуно задовољан али је отпуштам због извесних неспоразума.
— Коста Ђорђевић.
*
Катицу отпуштам и не препоручујем је ни једној фамилијарној кући где има одрасле деце.
— Панта Стојановић.
*
Катица је добра, послушна и ваљана само је нестална, па стога и излази по својој вољи.
— Тадија Симић, пензионер.
И већ да не ређам све до краја буквице, која је од корица до корица испуњена.
Замислите само, у ово неколико записа па већ имате два-три мала романа, и пензионера који се жали на „несталност“ и Аксентија који хвали Катичину „поверљивост“ и Панту који има „одраслу“ децу, и Косту коме је жао на „неспоразуму“ и госпођу Олгу које се завадила са мужем због Катице.
Али то није све, ја вам кажем да је питање о нашим „млађима“ тако исто велико београдско питање као што је канализација, заразе, питање о становима и сва остала питања која нас Београђане муче.
Идући пут рећи ћу вам још и о томе, колико вам у том погледу полиција чини услуге. До виђења.