Данас је, дабоме, на дневном реду Св. Сава. Све школе и све просветне установе, натичу се да прославе првог српског просветитеља. По основним школама већ од јуче фамулуз и фамулуска пуне мале фишеке кољивом; мали декламатори и декламаторке, обукли су јутрос чист доњи веш и, пољубивши матер у руку, понели собом материнску поуку и објашњење да се последице треме не морају увек показивати на вешу. Срећни родитељи чија деца декламују, блажени и пресрећни од јутрос, јер ће им најмање њих десеторо рећи:
„Ју, нек није урок, ал вам је дете здраво слатко и тако је знате бистро.“
У гимназијама опет, учитељи музике аранжирају концерте који увек пропадају. Ту се још наврзу и професори са по каквим недогледивим и несносним предавањем, увек и стално са рђаво изабраном темом.
У Вишој Женској Школи игранке, само игранке. У пет соба, са пет разних музика, пет игранака, тако да судећи по програму Више Женске Школе, изгледа да је Свети Сава био први српски играч или бар композитор валцера.
У Народном Позоришту, тој такође народној школи, игра се „Ливничар“ као комад који и по садржини својој и по пореклу своме и по свему осталоме, одговара данашњем народном, и што је главно, просветном празнику. У осталом био се Св. Сава родити Француз и припадати француској литератури па би му и та установа, Народно Позориште, указивала пажњу.
На Универзитету је Св. Сава најиздашнији, тамо он уз кољиво раздаје и награде. Тамо се данас објављују награђени светосавски темати и задовољни победиоци примају фишеке злата.
А ове године победиће један од најинтересантнијих темата, јер је један од г. професора изабрао једну од најакутелнијих тема. На име, професор зоологије на Универзитету задао је као темат за овогодишњу светосавску награду: о стеници.
Нека вас то не изненади и немојте мислити да је шала. Темат захтева да се испитају све врсте стеница у Србији.
Разлози који су руководили г. професора зоологије да овај темат — зада, били су извесно ови:
- он је пре свега предвиђао царински рат а стенице су такође домаће животиње које ми на велико гајимо по нашим кућама, те је добро бити обавештен о свима врстама истих;
- ако што наш народ једе то га стенице једу, па је право — да тог народног паразита познамо;
- то је ђацима најприступачнија тема.
Према расписаном стечају, дотични слушалац имао је не само да изради студију, но и да састави збирку свију врста стеница.
Замислите сад оног грешног ђака који је ове године радио ту тему. Тај је морао најпре себи свако вече скидати кошуљу — и прегледати хоће ли пронаћи какву нову врсту; завлачио је руке у рагастове, претурао душеке и јоргане; пео се по таванима и по шпајзовима. Где год је отишао у визиту а он је наоколо погледао у туђе душеке, као у могући мајдан какве нове врсте; чим се ко у друштву почеше а он грешник запео па га моли и преклиње да се свуче. Мењао је ове године седам пута квартире и то по разним крајевима Београда, час је седео у Палилули, па кад је тамо очистио собу од стеница а он је слазио у еврејску малу.
И замислите само, како је он погађао станове. Уђе у собу, прегледа, нова врата, нови прозори, нов кревет, све чисто, лепо — аја, није то за њега. Оде на друго место, види: стара врата, прозори избушени, кревет из телалнице, душек као просута утроба — а њему засјају очи од задовољства и пита газдарицу:
„А како онако стојимо са стеницама? Има ли их бога вам?“
„Ју, какве стенице, та идите молим вас, нема ни једне за лек.“
„Ех, немојте молим вас. Ја немам ништа против тога, напротив мени је мило ако их има.“
Газдарица се насмеши мислећи у себи „Другоме ти то!“ па додаде гласно:
„Та може вама бити и мило али нема, ето нема.“
У том премили газдарици по врату једна, ђак скочи усхићено, шчепа је с врата газдаричиног, забоде на чиоду и одушевљено кликне:
„Пошто, говорите пошто?“
„Не продајем их. И гле убио је Бог да је убије, откуд на мени. Била сам јутрос код Стане фурунџике, те ако нисам од ње донела. Њима је кућа, знате, пуна. Нећу да је оговарам али јој је пуна кућа тога гада.“
„Та не питам вас ја пошто су стенице, него квартир. Овај ми се квартир здраво допада. Пошто је квартир?“
„Па дваест динара.“
„Добро је, пристајем и за стенице ништа. Не брините ништа, ја ћу вам кућу очистити. Још ћу вас нешто молити.“
„А шта то?“
„Да ме упознате и са том Станом фурунџиком.“
„Драге воље, вели газдарица и крсти се и чуди се каква је сад ово напаст од ђака.“
Али ваља знати да је тај ђак био и вредан, добио је од јутрос светосавску награду али ју је и заслужио. Замислите направио је збирку од 252 врсте стеница. И ко би рекао да у Србији има 252 врсте стеница, не рачунајући ту још и полицијске писаре, порезнике, зајмодавце, извршитеље и све остале који уједају овај добри народ.
И кажу да је то сад једна од најбогатијих збирака стеница с којом се можемо и пред странцима поносити. Веле да у том погледу Мађари долазе после нас.
Али што је најважније, у те 252 врсте стеница, пронађена је и једна сасвим нова врста која је до сад била сасвим непозната. То је откриће врло важно и служи на част младоме научнику, Т. Ј. служило би му на част, да га није довело у врло велику забуну. Ту нову врсту стенице сад ваља и крстити, али како ће?
Код природних наука обичај је да се каквој новој откривеној врсти да име каквог великог човека. Тако је и у ботаници, тако у минералогији па тако и у зоологији. И млади научник, из учтивости, пао је прво на мисао да новој врсти стенице да име свога професора; лепо би, мислио је, и звучало Cimex Djorgjević Z. (јер, ако не знате, стеница се на научном језику каже Cimex). Али је овај ту част, одлучно одбио; вели:
„Има и других заслужних људи у Србији. Ја сам још доста млад, имаћу времена да се прославим.“
И млади научник, шта је могао, ишао је од једног до другог заслужног човека и молио га за дозволу да нову врсту стенице крсти његовим именом, али је свако то одлучно одбијао. Шта је могао најзад, стао је пред Универзитет па је хватао пролазнике редом, знајући пак да су сви људи у Србији заслужни; па ипак нико није примио.
Чујем, сад, да ће се то питање решавати у пуној седници природњачког факултета. Ја ћу већ сазнати о том решењу.