Кад пођете Таковском улицом наниже ви ћете тамо у Палилули наићи на једну велику зграду у којој тамнује Милош Велики. Разуме се, сви ћете одмах помислити, то он извесно тамнује од 29. маја. Не, тамнује он тамо без обзира на историјске датуме, без обзира на режиме, тамнује он тамо у тврдој тамници из које никад неће кости изнети.
А ево и да вам кажем зашто тамнује Милош Велики у Палилули.
Ви сви знате оног Перу Убавкића вајара којега је покојни Љуба Недић звао „скулптер“. Е, тај Пера Убавкић падне на једну велику идеју. Односно, сама идеја није била тако велика, него је он мислио у великим размерама да је изведе. Мислим, по извесној поруџбини или бар мигу озго са изгледом на откуп он је требао да изради групу Таковски устанак. За тако велику идеју њему је требао велики локал, и он га стаде тражити.
Биле су школске ферије и г. Убавкић паде на срећну мисао да би једну од учионица основних школа могао употребити за атеље. Била му је најзгоднија палилулска основна школа као нова, пространа и видна зграда. Обрати се општини за дозволу и општина београдска, не толико из обзира према уметнику, колико из обзира према Милошу Великом, уступи г. Пери једну учионицу да за време ферија ради у њој Милоша Великог.
Дивна, лепа, висока, пространа учионица, милина човеку да ради. И одиста, Убавкић одмах довуче двоја кола гипса, опаса кецељу, завуче се у ту учионицу, закључа се изнутра и три месеца није се откључавао.
Фигура је с дана на дан расла, најпре Милош три пут већи од природне величине, па онда крај њега Милентије, опет три пут већи од природне величине, па Милентијев крст један метар више главе, па тек онда Милошев таковски барјак, огроман, развио се по целој учионици, од тавана до патоса и од једног зида до другог.
Учионица велика, идеја велика, Милош Велики, па није ни чудо што је цела група испала грдно велика те испунила собу, од јужног до северног и од западног до источног зида и још к томе од патоса до плафона. А ствар израђена уметнички, те јој се свако диви.
Е а сад настаје школска година и општина београдска моли уметника пошто је посао свршио, да изнесе групу, јер је учионица потребна за ђаке.
И сад настаје оно, што нико није очекивао. Група се не може ни на прозор ни на врата изнети, а и кад би се изнела, где би је, морао би узети засебну кућу, погодити је под кирију да у њој станује група. Замислите Убавкића да поред своје кирије плаћа још и кирију за квартир у коме му станује група.
Разуме се прво што је могао учинити то је да се обрати надлежнима да откупе групу, па нек они трљају главу како ће је изнети. Седне Убавкић и познатом својом стилистичком снагом напише један акт: „Така и така ствар, мени је дат миг…“ Али они који су дали миг, праве се као да никад у животу нису ни мигнули.
А школска година већ почиње, школска управа пише енергично општини и тражи учионицу, општина доноси енергично решење да се Милош Велики исели из првог разреда палилулске основне школе, саопштава то решење Убавкићу а овај, грешник, очајно чупа оно мало косе на глави.
Најзад, дође на мисао да је једини начин разрушити спољни зид дотичне учионице, изнети Милоша Великог и поново сазидати зид. И тако би то и било свршено и извршено да се нису испречиле две ситне околности и то:
- предрачун мајсторов за рушење тога основног зида и поново зидање у суму од 3272 динара и 44 паре динарске и
- стручна комисија општинска, која је изашла на лице места, разгледала зграду, и пошто је Милош Велики у партеру, а ту су основни, темељни зидови, који на себи носе пространу зграду, изјавила је званично да се тај зид не сме рушити јер у том случају предстоји опасност за целу зграду.
Сад тек настаје права забуна. Рецимо: Убавкић би врло радо нашао потписе те на меницу дигао 3272,44 динара, ал’ ето, не сме се рушити основни зид јер ће пасти цела зграда.
Настаде очајан положај; школска управа енергично тражи учионицу јер је због Милоша Великог стрпала привремено први разред основне школе у сутерен; општина енергично наређује Убавкићу да у том и том року изнесе Милоша Великог; Убавкић (правећи се као да је њему лако набавити потписе за 3272,44 динара) тражи енергично да руши; стручна комисија изјављује енергично да ће пасти кућа и да она не дозвољава рушење.
Направи се тако једна ужасна ситуација, једна од оних партија шаховских, где се две фигуре међусобно шахују, те не може ни једна да крене.
А деца пиште у сутерену, а Милош Велики се раскомотио у учионици, а управа школска грди општину, а општина грди Убавкића, а Убавкић грди сам себе и заклиње се да никад више неће падати на тако велике идеје које не могу изаћи кроз прозор или бар кроз двокрилна врата.
Најзад, Убавкић падне на једну врло срећну мисао. Пошто је још два три пут покушао, хоће ли се одазвати онај „миг“ одозго, па видео да од тога нема ништа, он седне те још једном стави себи у службу своју познату стилистичку снагу. Напише једно топло и лепо патриотско писмо којим општини београдској поклања своју групу Милош Велики.
Општински одбор, разуме се, по дужности, по прочитању акта узвикне: „Живио“ а за тим се одмах забрине шта ће са групом. Та брига у толико пре постане велика брига, што се сад школска управа обраћа општини и умољава је да „своју“ групу изнесе из школе.
Сад општина дође у положај Убавкићев. И разуме се, користи се и Убавкићевим вицем. Падне на мисао да Милоша Великог поклони грађанству београдском.
Да се ствар још више замрси, дође 29. мај и сад тек настаде нова ситуација. Убавкић енергично тврди сад, да Милош Велики није његова група, он ју је поклонио општини; општина се опет одриче и вели: Милош Велики припада грађанству; грађанство не вели ништа, али бар ништа и не зна о ствари; школска управа сад после 29. маја још енергичније тражи да се Милош Велики избаци; комисија неда да се руши кућа; Милош Велики сербез робује у учионици првог разреда а Убавкић поносито шета Теразијама као човек који је подвалио општини.
Ја сам намеран ових дана да интервјуишем Перу Убавкића о целој афери, па ћу вам писати о томе.