Још вам ја дугујем врло много, драги читаоци, да кажем о оном тајанственом нападу на мене али остављам то за доцније пошто је полиција узела ствар у своје руке па нисам рад да ометам истрагу.
Сад и иначе имам пуне руке пописних листа, које сам прекјуче о новој години збирао. А ја сам вам прошлог пута обећао да ћу још по где што о попису проговорити, само док скупим листе.
Скупио сам 21 листу и од тих пала ми је у очи најпре листа редни бр. 4. Као старешина куће записана Маца Петровићка и на крају листе опет потписана као старешина, која је листу испунила, иста Маца.
Међу тим под бр. 2 записан Јоца Петровић; у рубрици: шта је ко старешини, пише: муж, и у рубрици: занимање, пише такође да је Јоцино занимање: муж.
Отиднем госпођи Маци старешини да се објаснимо:
„Молим, ви сте удата?“
„Јесам господине.“
„Е па онда сте погрешно испунили листу.“
„Зашто молим“, испрси се Маца старешина.
„Ваш муж има да дође напред као старешина куће.“
„Аја“, вели Маца, „ја сам старешина, ја плаћам кирију, ја водим кућу, ја зарађујем, ја њега издржавам“.
„Па добро, чиме се бави ваш муж?“
„Ничим господине, ето тим што сам написала, његово је и главно и споредно занимање то што је муж.“
Бадава сам покушавао да Маца старешина измени ред у листи, она то никако није пристајала.
*
У листу бр. 11 записала се једна млада распуштеница али сем имена и презимена све остале рубрике оставила непопуњене.
Морао сам ићи лично.
„Госпођо, ви нисте уписали колико вам је година.“
„Па оставила сам ви да попуните“, рече она љупко.
„Лепо молим вас, ја ћу то драге воље учинити али реците ми колико вам је година?“
„Па… шацујте ви сами“, рече распуштеница обешењачки.
„Госпођо, то ви морате сами рећи.“
„А не Бога ми“, вели одлучно распуштеница, „ја никад до сад нисам казала пред властима колико ми је година; ето, толико сам пута у кварту саслушавана због разних интрига па ја никад нисам казала године него то сами писари ошацују; па и у конзисторији нисам казала колико ми је година, него су то они сами попови ошацовали“.
„Е, овде то не може бити, ја не умем да шацујем.“
„Море, убио вас Бог са лолом, мислите не познајем вас ја по очима.“
Шта сам могао после овог а да не окрњим достојанство државног пописивача, него зажмурих и записах, година: 21.
*
У листи бр. 13. записани муж, жена и некакав пријатељ.
Опет објашњење. Разуме се [као ја] затечем мужа код куће а [бадава] са женама се објашњавати.
„Шта је овај приватје вама, госпођо.“
„Ништа није, тако пријатељ.“
„Знам, је ли кирајџија?“
„Није.“
„Јели род?“
„Није.“
„Па шта је?“
„Приватје.“
„А седи код вас?“
„Знате, он је врло добар пријатељ са мојим мужем, он му је и проводаџирао за мене па сад га из благодарности држимо код нас.“
„А колико је вашем мужу година?“
„Па има му 50.“
„А колико је стар пријатељ?“
„Њему има 28.“
„Е, онда у рубрику занимања ваља записати: домаћи пријатељ.“
*
Највише ми муке задала једна баба, нека Нанчика Црвенчанинова. Нашао сам је у три разне листе, у листи бр. 3, у листи бр. 14, и у листи бр. 21.
Извесно не постоје три Нанчике са истим именом и презименом и са истим бројем година.
Одох у кућу бр. 3. Хвала Богу затекох домаћина код куће.
„Молим вас, господине, постоји нека Нанчика Црвенчанинова…“
„Знам“, прекиде ме у речи набусито господин, „боље би био и да не постоји“.
„Та оно, боље би било и за мене, јер ће ми грозно заплести попис.“
„Па она зато и постоји да коме што заплете.“
„Молим вас објасните ми.“
„То је бар јасно“, вели господин, „она је моја ташта, а ташта је и ономе на листи бр. 14, а ташта је и ономе на листи бр. 21“.
„Знам, али где станује она?“
„Код све тројице.“
„Добро, али у чијој се кући она случајно затекла за време пописа?“
„То се не може да ухвати, она је сваког тренутка код све тројице.“
„Па добро, али кад сте ви попуњавали листу —“
„Она је била код мене, кад је мој пашеног попуњавао листу била је код њега, а кад је мој други пашеног попуњавао листу била је код њега.“
„Онда ја не знам шта ћу са том бабом.“
„Шта год хоћете, господине, ни ми зетови не знамо; ево већ седам година ми се питамо: шта ћемо са том бабом.“
*
Листа бр. 21 била је ужасно изгужвана и избрљана. Срамота ме је било да је носим комисији.
Одем у кућу и нађем жену са ладним пешкиром око главе.
„Госпођо, ваш је муж ужасно избрљао ову листу и погрешно попунио.“
„Не помињите ми његово име.“
„Зашто молим вас?“
„Та дошао је синоћ пијан као свиња и дерао се на мене и тукао ме и, ето погледајте у листу, да видите само где ме је уписао.“
Загледам у листу а он жену није ни уписао.
„Па није вас чак ни уписао.“
„Јесте, јесте, ето погледајте на последњу страну, из ината тамо ме је уписао.“
Преврнем и видим одиста у попису домаће стоке домаће стоке, а у рубрици: 6. свиње код 9. крмаче, стоји написано моја жена Марија.
Морао сам израдити нову листу.