Никад у животу нисам се бавио том врстом литературе, писањем званичних исправака. Међу тим приметио сам, доцније у животу да сам тиме учинио врло велику погрешку према себи, јер је та врста литературе која се код нас лепо хонорише класама.
Али, како никад није доцкан да човек постигне што је пропустио, то сам врло благодаран „Политици“ што ми је својим јучерањим бројем дала повода за писање званичне исправке.
Дакле да почнем као што почињу све званичне исправке.
У броју 708 „Политике“ од 1. јануара 1906. а у рубрици „Из београдског живота“ изашао је натпис „Сиромах Бен-Акиба“ којему је цељ да мој рад пред светом омаловажи и мене представи као несавесна… итд. Све наведено у томе натпису о мени нетачно је и једино што је тачно то је да сам нападнут, да ми је разбијен нос, да сам сад од уста до чела уфачлован и да сам одмах побегао како ме не би полиција ухватила.
Да најпре објасним зашто сам ја, као нападнут бегао од полиције. То сам радио само зато да би упутио полицију да убудуће приликом каквог случаја пође правилним путем. Ја сам знао, да нисам побегао, да бих полиција ухватила прво мене: сликала би ме, сликала би мој нос анфас па у профилу, па би онда сликала моје ране, па би фотографисала место догађаја, па би фотографисала разне стопе које би нашла у блату у околини тога места а дотле, док би она све то фотографисала нападачи би комотно бегали и побегли. Зар не памтите кад убише кафеџију код „Битоља“, одмах је полиција дојурила са фотографским апаратима па сликала, сликала цело пре подне, сликала где је што могла; сликала убијеног и с преда и са трага, сликала касу, сликала онај маљ, за отварање пива, сликала кључ кафански, сликала једно буре пивско, сликала астала, сликала један пар папуча и у опште сликала све до подне а за тим се решила да отпочне гонити убицу.
Ето зато сам ја побегао да би дао прилике полицији да прво ухвати нападаче, па ћемо се онда лако фотографисати у свима могућим форматима.
Међу тим, врло ће се тешко доћи до ма каква резултата по мојој ствари јер је напад био врло тајанствен, тако да би се цела та афера могла назвати: „Тајанствени напад на Бен-Акибу“.
Многима ваљда пада у очи да је тај напад извршен на мене исте ноћи које су ноћи спасене из Гранд-хотела две хануме Зејнул и Нури — ханума кћери Нури — пашине из Цариграда. У цео тај интересантан роман и ја сам завукао свој нос и извукао сам га отуда згњеченог као лепињу. О томе роману и како смо ми спасли хануме причаћу вам доцније, сад не смем јер се у Београду бави Нури-паша њихов отац, па би ми могла и друга половина носа отећи.
У осталом још нешто да вам кажем: „Све је то већ једном било…“. То је на мени тај исти нос разбијен који је и пре три године разбијен и шивен. Неће бити ништа друго но да је онај „шав“ од пре три године био рђав и да сам банбадава плаћао шав и руке, кад ето сад опет морам да га шијем.
Ја ово не могу да разумем, али то долази отуда што волем у свашта да завучем свој нос, или се просто Бог окомио на мој нос. Другим срећним људима Бог додели да сваке треће године добију згодитак на Класној Лутрији а мени — мени сваке треће године разбија нос, ваљда и зато да могу казати оно моје: Све је то већ једном било.