Место сваког фељтона у мојој рубрици, вас је драги читаоци, сасвим могла изненадити вест која би од стране уредништва била пуштена међ дневне новости и која би гласила:
„Данас је изостала рубрика: ‘Из београдског живота’ јер је Бен-Акиби, на основу сопственога признања и оних силних околности које је он сам навео противу себе као могућег убице Косте Николића кафеџије код ‘Битоља’, притворен“.
То је мало и фалило а право да вам кажем мени би то чак и пријатно било. Ја не знам како сте ви провели овај ратни Божић ал је боме зло. И сад ме боле врат од силног врдања од куршума. Док сам правио визите у околини моје куће још је и добро било; станем иза своје капије, прекрстим се, призовем у помоћ и свога свеца Св. Ђорђа па онда куражно и све трчећи пројурим кроз улицу. Зује ми куршуми измеђ ногу, крај ушију али срећно доспем где сам хтео. Али на моју велику несрећу, далеко у Палилули седи један мој кум који је важан и по томе што ми је сталан потписник на меницама, те сам морао направити визиту. Ја дакле узмем хартију и направим тестамент, за тим се изљубим са женом и са децом (и можете мислити како је то био дирљив призор) па се онда, у име Бога кренем. Разуме се, путовао сам од Дорћола до Палилуле три и по сата, јер сам ишао од капије до капије. Изађем из једне па утрчим у другу капију, па ту седим, седим док плутони мало разреде, па хоп опет из капије те у другу. Тако сам срећно и победоносно допутовао до Палилуле и свега што ми је један револверски метак пробио цилиндер, два куршума ми пробила зимски капут и — на самом уласку у кумову кућу — једно ми тане одбило штиклу на новим новцитим ципелама.
Давно нисмо провели овако леп Божић. Онај ако се сећате у српско турском рату на Шуматовцу па овај сад у Београду. Штета што Управа вароши Београда није дозволила грађанству и топове. Кад је Божић нек је Божић. Замисли, идеш мирно улицом са својом дечицом а тек обешењак комшија „бум!“ из топа. Просто да се искидаш од смеја.
Ако је баш ко и погинуо сад о Божићу ја не верујем да их је погинуло више од двојце највише тројце. А шта је то према оној силној изгинулој браћи Русима прошле године. Ако су и погинула двојца тројца бар нек се зна да смо православни и нек странци једанпут виде да смо кадри и гинути за своју веру.
Зато вам и ја кажем, да би мени чак и пријатно било да сам притворен па да кроз апсански прозор посматрам вас Београђане како јурите кроз куршуме, храбро ка Скобељеви.
А мало је фалило да будем притворен. Од онога часа од када је изашао последњи број „Политике“ приметио сам да ме један човек непрестано прати и обраћа пажњу на све што ја радим. Нарочито ми је загледао у шаке кад сам што пазарио. Најзад, кад сам извадио банку да разменим, он ме шчепа за руку. Та је мера била са свим оправдана из овог разлога:
- прво што сваки ко је носио каљаче и мењао паре могао бити сумњив; и
- што је то специјално за мене сумњиво, кад је познато и утврђено да већ месецима нигде нисам разменио банку.
Тај човек ми узе банку из руке и узе је загледати према светлости. Гледа је, гледа и најзад ми је врати са овим речима:
„На жалост, није крвава.“
А вара се лудак; он и не зна да сам ја ту банку крваво заслужио.
*
Таман да спустим перо а чујем нешто занимљиво, врло занимљиво, што се десило првог дана Божића у моме комшилуку. Молим вас будите стрпљиви до сутра.