Кад чује ово што ћу причати, човек би рекао да се десило или у Америци или код нас у Обреновцу, јер се само у тим крајевима света дешавају луде ствари. А међу тим није, то што ћу вам испричати десило се пре неки дан у сред — Земуна.
Док вам испричам па ћете се уверити.
*
Управа нашег Народног Позоришта лиферује репертоар из Париза, костиме из Берлина и глумце из Прага. Остао је Беч са свим запостављен, оданде се ништа није лиферовало. Међу тим наступило је закључивање трговинског уговора између Србије и Аустрије па, да не би Аустрија што замерила и, при закључивању трговинског уговора због тога затезала, реши се позоришна Управа да и из Беча што год извезе.
Управа је већ давно дошла до убеђења да је све иначе у Позоришту добро и да још само треба променити момке Србе па узети момке декоратере и машинисте Швабе па ће све бити како треба. Разлика измеђ Срба и Шваба је велика. Прво и прво Швабе носе флицане ципеле па не лупају по позорници измеђ чинова као Гогољев Свистунов а друго не знају српски па не могу оговарати Управу као српски момци, који јавно причају што год се у ком буџаку позоришном деси. Кад томе још додате, да би се на тај начин, ако се доведу Швабе могао задовољити и Беч, јер би се и отуд што год лиферовало, то онда никад срећније идеје није било но кад је пре неки дан позоришна Управа отпустила сву послугу а нову поручила из Беча.
*
Дигли се дакле из Беча декоратери, момци, и онај што седи на шимрбогну и онај што седи у ферзенку па кренули за Београд. И они би стигли у Београд да у Земуну не влада још једнако гадан обичај да траже пасоше. Ма да је онај познати полицајац са земунске станице већ толико одебљао да не може више ни ући у вагон, пештанско је министарство упорно остало при тој мери и послало му је у помоћ једног са свим сувог, који и даље залази у вагоне и тражи пасоше.
Еспап међу тим који је позоришна управа повукла из Беча, декоратери и момци, нису имали пасоше. Али је данашња Позоришна Управа досетљива као ни једна досадања. Досетила се она како ће да изигра мађарске власти па да се Мађари све пуше.
Једнога дана, кад је већ послуга била у Земуну, Позоришна Управа зовне све своје свираче из оркестра и нареди им да донесу пасоше.
И једнога дана скупи се пред Управникова врата: пан Навратил и Наквасил, пан Робичек (не Овдричек већ Робичек) и Тухолка, па онда Завађил и Малинек и сви остали инструменти позоришног оркестра. Свако је донео свој пасош и ставио га на расположење Управи и Управа их све скупила и по „поузданом човеку“ послала у Земун да са тим пасошима шверцује бечку послугу.
Међу тим ти пасоши и ако су на време у Земун стигли нису врло много помогли. Бечка послуга је изјавила да нема пасоше али да ће их добити али, док их не добије, послуга је задржана у капетанији да причека.
То је било у очи Силвестра, у очи католичке Нове Године. Капетан Маравић дошао у канцеларију и рапортирају му да има десет људи задржаних јер немају пасоше али су изјавили да ће добити пасоше.
„Док не добију пасоше, нека се држе притворени!“ наређује строго Маравић.
Увече већ и Маравић као и сви други католици, скупио код себе велико и лепо друштво за дочек Нове Године. Весели се и пије се да се испрати стара година.
Кад би око 11 сати ноћу, дође један полицајац и позва г. Маравића у другу собу. Овај изађе.
„Шта је?“
„Они људи добили пасоше. Хоћемо ли их пустити?“ пита жандарм.
„Где су пасоши?“
„Ево их.“
Узе г. Маравић пасоше и стаде их разгледати: Завађил, музикант; Наквасил, музикант; Тухолка, музикант.
„Па то су све музиканти?“
„Јесте, цео оркестар Краљевског Српског Народног Позоришта у Београду.“
Маравићу засја лице неком необичном радошћу.
„Иди дотерај све те људе овамо.“
„Код вас, код куће?“ пита.
„Па јесте, овамо, код мене.“
Жандар оде а г. Маравић се врати у друштво и сав раздраган ускликну:
„Госпође и Господо! Једно изненађење. Нико у Земуну неће тако лепо поздравити Нову Годину као што ћемо ми.“
„Шта је, шта?“ кличе цело друштво.
„Чућете кад на цркви избије поноћ, дотле ником нећу поверити ту пријатну тајну.“
А било је већ једанаест и четврт. Г. Маравић већ нестрпљив.
Једва стиже опет жандар и опет позва г. Маравића из друштва.
„Дотерао сам их“, рапортира жандар.
„Цео оркестар?“ пита г. Маравић и трља задовољно руке.
„Цео.“
„Нек дођу овамо.“
Доведоше све декоратере и момке који путују из Беча по поруџбини Управе нашега позоришта.
Г. Маравић их лепо прими. Поче да говори немачки са њима јер зна да српски не знају добро а чешки он опет не зна.
„Извините, господо, ваши су пасоши уредни, ви бисте већ могли прећи у Београд али сад немате ни воза. Па кад сте већ овде учините ми једну љубав. Скоро ће поноћ па свирком поздравите Нову Годину.“
Декоратери и момци поручени из Беча загледаше се. Један од њих који је био најприсебнији сети се.
„Али… овај… ми немамо инструменте.“
Г. Маравић за часак се збуни али као вешт полицајац, ипак дође себи и сети се шта ваља радити.
„Изволте ви, господо у ову собу, нек вам се донесе пиће и моја је брига даље.“
И угураше у једну собу позоришне декоратере и момке а г. Маравић зовну жандара и поверљиво му нареди:
„Зађи по Земуну и на сваки начин гледај ми какву музику ма за какво дело да ухапсиш. Могао би на пример ухапсити Тицу, и његово друштво; али гледај да га ухватиш на самоме делу, односно на свирању. Рецимо немају лиценцу, или тако што. Кад их ухапсиш а ти ми донеси све њихове инструменте. Разумеш ли?“
„Разумем!“ одговори жандар и тресну ногом.
А г. Маравић се опет задовољно врати у друштво и објасни:
„Госпође и господо, обећано изненађење овде је већ, ено га у другој соби.“
Казаљка миче, декоратери брижно пију у другој соби а жандар јури и хвата Тицу по Земуну.
„Најзад, Тица ако је тица треба да спава а кад не спава него свира, можемо је и ловити — размишља жандар, разапе замку и улови Тицу те га одведе у капетанију.“
Дежурни поднаредник му опсова нешто:
„Каква је опет то пасија, сваки по сата дотерати по један оркестар у капетанију.“
Али му жандар шапну нешто поверљиво на уво и поднаредник ућута. Затворише Тицу у кавез, узеше све инструменте и однеше кући г. Маравићевој.
Још само пет минута па ће дванаест. Г. Маравић брзо нареди да жандар да инструменте и да нареди оркестру Краљ. Срп. Нар. Позоришта да се упаради пред вратима од салона па кад он сврши здравицу а жандар на један пут да отвори врата од салона и оркестар да засвира што год особито лепо.
Жандар однесе инструменте у споредну собу, г. Маравић уђе у салу и диже чашу.
„Госпође и господо. Ено је казаљка… већ се примиче… стара година већ се одмиче… (морао је продужавати говор док се оркестар Краљ. Срп. Народ. Позоришта не постави у ред пред вратима) … овај… сад је дакле већ нова година. Живили! Живили!“
Јекну једно: „Живили!“, двокрилна се врата отворише а грешни декоратери стоје у паради пред вратима и сваки држи виолину као што би од прилике осуђени на вешала држао конопац.
„Но, но, свирајте!“ узвикује г. Маравић.
„Не умемо!“ одговори најзад скромно онај што је за ферзенк набављен.
„Како?!“ запита их г. Маравић „баш ништа?“
„Ништа!“ одговори једногласно оркестар Краљ. Срп. Народ. Позоришта.
„Можда зато што немате нота?“ хоће да се оправда г. Маравић пред гостима.
„Није, не умемо ни с нотама!“
⁂
И нашто даље да вам причам. Знате како је могло бити. Оркестар је поново ухапшен и ако има пасоше, јер сад се видело у чему је ствар.
Међутим ствар је постала са свим озбиљна. Услед тога настао је сукоб између Србије и Аустрије; трговински су преговори прекинути. Др Милован Миловановић је дојурио из Беча да прими од владе инструкције; влада је изјавила да овај догађај на нашој граници не може сматрати као „жртву коју ће мирно подносити“ за љубав мира на Балкану а једва после тако енергичних мера и нешто мало трошка на позоришне касе, питање је срећно решено — оркестар Краљ. Срп. Народ. Позоришта пуштен је из апсе земунске те је срећно приспео у Београд.